„Dobar dan, ja sam majka dečaka čiji je život sinoć koštao 17 dinara“

Dobar dan, ja sam majka dečaka čiji je život sinoć koštao 17 dinara.

Došla sam da vas pogledam u oči i da pitam da li biste, da je on sinoć umro kao pseto ispred vaše radnje, mogli da me danas pogledate u oči.

Ovo je pitanje koje je prodavcima u trgovini „Podunavlje“ a. d. u Bačkoj Palanci uputila Marija M. (39), čiji četrnaestogodišnji sin M. S., koji boluje od dijabetesa, umalo nije umro kad mu je pozlilo pošto nisu želeli da mu daju običnu čokoladnu bananicu da bi podigao šećer.

Da tragedija bude veća, prodavac je čak udario druga bolesnog deteta, koji je u panici, kada je M. S. pao na zemlju i počeo da se trese, pokušao da mu pomogne.

– U četvrtak uveče sam radila drugu smenu, a sin je krenuo da se prošeta. To radi uvek posle obroka, jer zbog dijabetesa mora da bude fizički aktivan. Sa sobom je poneo jednu čokoladicu i čokoladnu bananicu, aparat za merenje šećera u krvi i pen-insulin. U jednom trenutku mu se slošilo. Šećer mu je bio 3,2, a normalne vrednosti su od četiri do šest.

Pojeo je obe čokoladice koje je imao kod sebe, ali mu se stanje za pet minuta veoma pogoršalo. Šećer mu je pao na 1,9. Jako se tresao i grčili su mu se svi mišići. Drugar koji je bio sa njim se uplašio i uspaničio. Ušli su zajedno u tu prodavnicu. Sin je prodavcima, bili su muškarac i žena, rekao da ima dijabetes, da mu je pozlilo i zamolio je za jednu bananicu koja mu je potrebna da bi podigao nivo šećera u krvi. Isterali su ga napolje i rekli: „Ako nemaš para, izađi“ – priča Marija.

Dečaka su, kada je izlazio iz prodavnice, noge izdale i pao je na beton. Poslednjim atomima snage dao je drugu telefon i zamolio ga da zove tetku. Mamu nije hteo da uznemirava jer je bila na poslu.

– Drug mog sina je ponovo ušao u prodavnicu. Bio je jako uplašen, nije video drugo rešenje, te je pokušao da ukrade bananicu. Trgovac mu je lupio šamar i isterao ga napolje. Moja sestra je došla za pet minuta. Našla je Mihajla kako leži na betonu i grči se. Drug je plakao. Sina su bukvalno sekunde delile od sigurne smrti. Još je bio svestan, ali je mogao da padne u komu svakog sekunda – priča Marija.

Dečaku M. S. je odmah bilo bolje nakon što je popio „koka-kolu“, njene sestre su ga odvezle kući, a nju tek tada obavestile šta se desilo.

– Oka nisam sklopila te noći, nisam mogla da dočekam jutro da odem tamo. Pitala sam ih da li bi mogli da me pogledaju u oči da je umro, a prodavac je rekao: „Verovatno ne“. Rekli su mi i da ne znaju šta je dijabetes, te šta bi bilo da svaki dan neko traži nešto, a ja sam im na to odgovorila da ne moraju da znaju šta je dijabetes da bi bili ljudi. Pa, ne dolazi, valjda, svaki dan neko dete i moli za bananicu da bi ostalo živo?! – kaže Marija.

„Pokrenuli smo internu istragu“

Kompanija „Podunavlje“ a. d. je, na svom zvaničnom sajtu, „izrazila duboko žaljenje i zabrinutost povodom nemilog događaja“.

– Organizovali smo internu istragu, u koju smo, pored zaposlenih, uključili i porodicu dečaka sa željom da se što pre sazna tok događaja i krivci kako bi se preduzele prikladne disciplinske mere. Naša dužnost je da kažemo da su prvi rezultati pokazali da između našeg zaposlenog i dečaka nije bilo fizičkog kontakta, kako je prvobitno objavljeno. Takođe, zaposleni trgovci nisu bili upoznati da je ispred samog maloprodajnog objekta dečak kojem je na bilo koji način, zbog zdravstvenog stanja, trebala pomoć.

„On je njima oprostio, ali ja ne mogu“

Inače, 1. maja će biti tačno godinu dana kako je otkriveno da M. S. ima dijabetes tipa 1 koji je neizlečiv. On živi normalno kao i njegovi vršnjaci samo što mora da pazi mnogo više od njih.

– Prstići mog deteta su u ranama zbog bockanja i merenja šećera u krvi. Međutim, on je to jako lako prihvatio, nijednom nije poklekao. Vedrog je duha i ima plemenitu dušu kao nebo. On je sigurno prodavcima već sve oprostio i zaboravio, ali, ja sam majka, ja ne mogu, prenosi Blic.