Pojavio se snimak na Tik Toku gde pored spomenika upokojenog Dragana koji je živeo svega 48. godina čeljade u kratkoj majici i teksas šortsu se svija, dodiruje kolena, pa se ispravlja. Koreografiju kažu pratioci Tik Toka izvodi navodno Draganova ćerka.
Brine me što me ne brine.
Ne bi me brinulo ni da se popela na štikle, navukla triko na svoje pupeće tinejdžersko telo, namazala usta, podigla ruku sa čašom šampanjca u vis i pustila “Đavoli na ramenu mi ša – pu – ću”, recimo.
Ne bi me brinulo ni da je dovela društvo, pa da se neki nabeđeni klinac popne na Draganov mermer plaćen oko 1500 evra.
Ne bi me brinulo ni da u tom transu obore Draganovu mermernu ploču.
Ne bi me brinulo ni da sve to snime.
Ne bi me brinulo ni da Dragan gore prozračnim laktom ćušne Boga u levo rebro uz reči: Vidi je kako dobro đuska, tatina ćera.
Brine me što me ne brine, možda umrem ko Dragan, mislim umreću sigurno kao Dragan, to nije upitno, ali je upitno kako će moja ćerka doživeti moju smrt i za šta će joj služiti moje grobno mesto, da dođe da đipa, snima i objavljuje na Tik Toku, ili da mi u saksiju metne cvet i malo se ispriča sa mnom, osim ako ne budem prosuta u Dunav ili svojim organima završim u telima ljudi kojima sam dala šansu da odgoje decu za nijansu normalnije od razigrane devojčice kraj očevog spomenika, ukoliko je Dragan zaista njen otac, a ne tek neki u kadar zalutao pokojnik, što je Katarina s leve strane svakako.
Xaxax bolest je nadgrizla ovo drustvo pic.twitter.com/NeMJDCoCIh
— Serdjolegenda (@serdjokultura) July 7, 2022
Gospode, ni pokojnici nemaju mira od Tik Toka. Taman u samrtnoj postelji pomisle “e, sad ću da se ko čovek odmorim od svih ovozemaljskih sranja” kad ode ti na Tik Tok da postaneš viralan i popularan kad te više nema.
Živi se Dragane i posle smrti. Živi.
Brine me, nastaviću niz, što ovakvi klinci dobijaju pažnju zbog svojih retardiranih postupaka, pa onda drugi klinci to vide, pa bi i oni da dobiju pažnju, ne zanima ih zbog čega je dobijaju, tako vreme došlo i onda se sve to sa bizarnošću, prostaklukom, nevaspitanjem širi ko plesanj i jede nas ko suv lebac. Čula deca kako odrasli kažu: Svako neka žali na svoj način…pa to i uradila.
Brine me što me ne brine, hvatam već sebe kako odmahujem rukom u fazonu “ništa novo”, ali umorna sam majke mi da se ložim ko dete na sličice Hagi Vagija i Kisi Misija jer izgoreh, pregoreh, postaću kremirana pre vremena, a trebam da budem živa, sa koliko toliko energije da mogu svoju gorepomenutu ćerku da izvedem na put, ne znam da li će biti dobar, ali važno je da samo ne ide u podzemlje, u mrak, u bizarnost, nepoštovanje, u đipanje za Tik Tok pored mog groba u šortsu, jer taj performans kraj mog suncem uprženog mermera dođe i prođe, donese preglede, ali šta sutra?
Šta će ova deca sutra kad više ne bude bilo zanimljivo snimati se među spomenicima, skakati sa zgrade na zgradu, pućiti usta na litici, na pruzi, na krovu višespratnice, sa marihuanom u ustima, očekivanim silikonima u sisama, usnama, šta će onda, gde će tražiti izvor samopotvrde, gde će naći smisao, zadovoljstvo, mir, bez čega zdravi neće moći ni do Draganovih godina.
Dodaj komentar