Ne samo korona i grip, već bilo kakva infekcija, mogu biti fatalni po devetogodišnju Dionu Budošan iz Novog Sada, koja je sa samo šest meseci, bukvalno “u pet do dvanaest”, dobila novu jetru. Preslatka, živahna devojčica od pelena živi s ograničenjima koja prihvata kao nešto sasvim normalno.
Diona zna zašto poslednjih meseci nije izlazila iz kuće, zbog čega joj ne dolaze drugarice i zašto joj ostali članovi porodice, kada završe obaveze u spoljnom svetu, prilaze tek pošto se istuširaju i dezinfikuju. Ona zna da lekovi koje mora da uzima svakog dana da joj telo ne bi odbacilo transplantirani organ, snižavaju imunitet i čine organizam slabim i nejakim da se izbori i s najbezazlenijim bolestima, a kamoli s koronom.
Uprkos tome, Diona je veselo dete, kućom Budošana stalno odjekuje smeh, pozitivan stav održao ih je kada se sve činilo nemogućim i beznadežnim. A toga je zaista bilo napretek…
Najveće blago
Otac Dionin, Đorđe Budošan Buda, uspešni je ugostitelj i poznati estradni menadžer, koji je stvorio dve najveće novosadske zvezde – Daru Bubamaru i Natašu Bekvalac. No, Đorđe je pre svega porodičan čovek, potpuno posvećen svom najvećem blagu – trima kćerkama i supruzi Stani.
Njegova priča o borbi za život deteta, istovremeno je i priča o odanosti, upornosti, prijateljstvu, humanosti i magiji ljubavi.
Olako postavljena dijagnoza
– Kada se tog septembra 2011. godine rodila Diona, zdrava i lepa beba, bili smo presrećni. Dve starije devojčice, Atina, kojoj je tada bilo osam i četiri godine mlađa Taisa, jedva su čekale da mama i sestrica dođu kući, da se igraju sa svojom novom “lutkom”. Primetili smo, međutim, da je bebina koža žučkasta, ali su nam u porodilištu rekli da ne brinemo da je to fiziološka žutica i da će proći za tri-četiri nedelje – seća se Đorđe.
Porazni rezultati
Ali, nije bilo bolje ni posle dva meseca. Pedijatri su ih u međuvremenu savetovali da devojčicu iznose na sunce, no, žutica se, uprkos tome, nije povlačila. Kada im je početkom decembra konačno saopšteno da bi bilo dobro da se detetu ispita krv, nisu ni slutili da će im se život uskoro pretvoriti u pakao.
Rezultati su pokazali da je Dionin bilirubin dostigao užasnih 100 mmol/L, bio je tri puta viši od maksimalne vrednosti! Dobili su hitan uput za Dečju bolnicu, gde ni posle tri nedelje nije postavljena dijagnoza.
Poslednji pokušaj
– Tek smo u Tiršovoj, od profesora Perišića, čuli u čemu je problem. Našoj kćerkici se nisu razvili žučni kanali, zbog čega je ubrzano nastajala ciroza jetre. Predložili su nam operaciju takozvanom Kasai metodom koja se radi najkasnije do trećeg meseca, a Diona je imala puna četiri, dakle, postojala je realna mogućnost da to ne uspe.
Pristali smo nadajući se čudu, moleći se da ne završi na transplantaciji koja je bila poslednja opcija – seća se Đorđe teških trenutaka kojima se nije nazirao kraj.
Bez transplantacije nema života
Operacija, baj-pas koji je trebalo da spoji žučnu kesu i jetru trajala je punih šest sati, ali nijen uspela, jer je Dionina jetra bila potpuno zahvaćena cirozom. Rečeno im je da je devojčici ostalo samo dva meseca života ako ne dobije novi organ. Takva intervencija mogla je da se izvede u samo u Bergamu, u pedijatrijskom transplantacijskom centru i košta 150.000 evra, plus 50.000, koliko staju postoperacioni tretmani.
Srbija ima sklopljen ugovor sa tom klinikom i plaća punu sumu, ali trebalo je u najkraćem mogućem roku obezbediti sve papire, što je na momente delovalo kao nemoguća misija.
Život joj se polako gasio
Počela je trka s vremenom jer je Dionino stanje bivalo sve lošije. Organizam joj je bio preplavljen toksinima, beonjače žutozelene, stomačić naduven kao balon, dete je bilo potpuno malaksalo, život je prosto curio iz nje.
Plemeniti gest italijanskog premijera
Prva prepreka bila je dozvola Lombardije da se osobi sa stranim državljanstvom presadi organ italijanskog donora. Taj dokument se, inače, čeka mesecima i Đorđe je očajnički pokušavao da pronađe prečicu. Igrom slučaja, u kragujevačku “Zastavu” je tih dana dolazio tadašnji italijanski premijer Mario Monti i odlučio je da mu se obrati, ali kako da dođe do visokog gosta okruženog zvaničnicima i obezbeđenjem?
Tada, kao uostalom i kasnije, pokazalo se da su prijatelji najveće bogatstvo u životu. U protokolu je bila njegova stara drugarica koja je zamolila Montija da porazgovara s nesrećnim ocem. Italijanski premijer nije oklevao ni trenutka i Đorđa su već sledećeg dana pozvali iz našeg konzulata u Milanu – dozvola je stigla, Dioni je obezbeđeno mesto u bolnici.
Odiseja u italijanskoj ambasadi
– Bio je petak po podne, trebalo je skupiti dokumentaciju za boravišnu vizu u Bergamu. U ponedeljak sam od ranog jutra jurio papire, znam da ambasada radi sa strankama do jedanaest. Nije bilo šanse da sve to obavim u tako kratkom roku. Stigao sam u četiri po podne, drugar me je čekao na vratima, sredio je da me prime, a onda mi službenica saopštava da u Dioninoj krštenici nema imena oca. U rubrici stoje krstići. Kakva greška u Matičnom, ne mogu da verujem!
– Zovem drugaricu koja tamo radi, kaže, u štrajku smo ali poslaću ti faksom ako može. Prihvatili su u ambasadi, odahnuo sam, ali nakratko. A garancija, pita službenica. Kakva garancija, niko mi ništa nije spomenuo. Morate uplatiti 150.000 evra, koliko košta operacija, bez toga nema odlaska na kliniku. Pa država sve pokriva, novac je odobren. E, to nije bilo dovoljno – nastavlja svoju potresnu priču Đorđe Budošan
Prijatelji su najveće bogatstvo
U nevolji, najvećoj na svetu, ponovo su mu se našli prijatelji. Drugar uz čiju je pomoć ušao u ambasadu bez oklevanja je izvadio karticu, spreman da plati, ali bila je dovoljna njegova garancija. Istog popodneva seli su u auto starog drugara Siniše, vlasnika Manuala, koji ih je odvezao pravo pred kliniku u Bergamu.
Kao najrođeniji
– Diona je odmah smeštena u sobu i počele su pripreme za operaciju. Stana je ostala s njom a ja sam odseo u kući humanitarne organizacije “Transplant heroji” koja pomaže deci koja dolaze na lečenje i kontrolu u Bergamo, ali i njihovim porodicama – obezbeđuje im smeštaj i prevoz, često i obroke, brinu o njima kao da su im najrođeniji – kaže Đorđe.
Bolnica je posebna priča – nalik je velikoj igraonici, u dečjim sobama je i krevet za jednog roditelja koji u svako doba može da porazgovara s pedijatrom, socijalnim radnikom, psihologom, sveštenikom.
Konačno operacija
Mala Diona čekala je novu jetru tri nedelje, a za to vreme uspeli su da joj koliko-toliko smanje nivo toksina u organizmu.
– Organ za transplantaciju stiže u bolnicu uz pratnju vozila s rotacionim svetlom i u najkraćem roku
se doprema do operacione sale, gde ga čekaju dva mala pacijenta i konzlijum lekara koji na licu mesta odlučuje ko će biti podvrgnut operaciji. Dešava se da deca nekoliko puta ulaze u salu i ne budu operisana jer se procenjuje da drugi pacijent ima prioritet. Naša Diona odmah je odabrana, a mi smo morali da potpišemo da u slučaju da ne preživi intervenciju, niko ne snosi odgovornost. E, to mi je bilo najteže… – oživljava bolne uspomene Đorđe Budošan.
Operacija je dobro prošla, ali oporavak je usporila toksoplazmoza koja se javila nakon sedam dana. Pitali smo se, otkud sad to kada naše dete nije bilo u kontaktu s mačkama. Ispostavilo se da automehaničar kod kojeg sam pre mesec-dva servisirao auto, ima mačku koja je samo pretrčala preko sedišta. Bio je to samo još jedan dokaz koliko je organizam našeg deteta bio slab.
Ljubav je čudo
Diona je s majkom ostala u klinici u Bergamu puna dva meseca. Jetra joj nije najbolje funkcionisala, rezultati su varirali, ali su ih pustili kući, s tim da za 60 dana dođu na kontrolu.
– Kod kuće, okružena porodicom, naša devojčica se osećala sve bolje. Tvrdim da su igra, radost, smeh i pozitiva stav koji smo imali i u najkritičnijim trenucima, umnogome doprineli njenom oporavku. Na kontroli u Bergamu sve je bilo u redu pa su nam proredili dolaske na tri, potom na šest meseci, kasnije na godinu dana. Ovde na svakih deset dana proveravamo biohemijske nalaze, a Diona, naravno, redovno uzima imunosupresivne lekove koji sprečavaju odbacivanje organa. Zbog toga joj je organizam podložan svim mogućim bolestima i, što je mnogo gore, nemoćan da im se suprotstavi – kaže Đorđe i dodaje da njihova devojčica, uprkos tome, živi relativno normalno.
Zdrava, čila i vesela
Sve do pandemije išla je redovno u školu (odličan je đak), družila se s vršnjacima, čak je glumila u muzičkim spotovima. Restrikcije u ishrani odavno je prihvatila, zna da ne sme da pije koka kolu, da jede morske plodove i pečurke, svinjetinu… Pritom je i alergična na susam, ali sve je to manje važno od činjenice da je dobro, da je zdrava, čila i vesela.
Izolacija joj ne pada teško jer je u kući Budošana uvek veselo i bučno. Najviše vremena provodi sa sestrom Taisom, ali bliska je i s roditeljima i najstarijom Atinom, za nju nema veće radosti od one kada svi zajedno odu na neko usamljeno mesto na Dunavu, gde se do mile volje istrči i iskače.
A najveća želja joj je da jednog dana, kad poraste, postane slavna.
Dodaj komentar