Magazin

Ne prihvatam da u 21. veku ljudi prave decu „slučajno“, pa ih ostave u porodilištu ko višak mrežastog uloška

Na pravoslavni praznik Blaga Marija, 4. avgusta, u vranjskom porodilištu rođena je prirodnim putem devojčica teška oko tri kilograma i dugačka 49 cm. Rođena da bi bila ostavljena. Tridesetosmogodišnjoj ženi iz Trgovišta ovo je sedmo dete za koje je nakon porođaja rekla: „Ne želim da je vodim kući, ostavljam je u porodilištu“.

Tokom razgovora sa socijalnim radnikom, majka se pravdala lošom ekonomskom situacijom.

Otac devojčice, kojoj je medicinsko osoblje zbog rođenja na praznik Blage Marije dalo ime Marija, povremeno radi građevinske poslove u Beogradu i okolini, nemaju oboje stalno zaposlenje, tako da su već duže vreme korisnici socijalne pomoći.

Šta će biti sa devojčicom?

Mesec dana nakon rođenja devojčica ostaje na neonatologiji, nakon čega će biti prebačena na dečije odeljenje vranjskog porodilišta dok Centar za socijalni rad ne nađe adekvatno rešenje.

Individualni razgovor sa roditeljima obavlja se ponovo nakon dva meseca. Ukoliko oni tada navedu da su razlozi nerešeno stambeno pitanje, loša materijalna situacija i slično, iz Centra za socijalni rad pokušavaju da pomognu. Ako ni to ne urodi plodom da se predomisle, dalju brigu o devojčici preuzima Centar.

Nakon ove vesti koja je odjeknula u medijima, veliki broj porodica poželeo je da usvoji malenu Mariju, ali su iz Centra za socijalni rad rekli da je u pitanju procedura koja kasnije sledi i vrlo je složena, pa može da potraje i godinu dana.

Marija je inače već jedanaesta beba koja u prethodnih pet godina ostavljena u vranjskom porodilištu.

Plaši se čovek da ne upadne kad čuje za ovako nešto u onaj tamni deo sebe, sklon osudi, upiranju prstom, komadanju, komentarisanju.

Teško je sve ovo progutati, čak i sa punom čašom tople vode. I još jednom. Teško je prećutati, a ne lanuti reč „zaštita“, pri tom mislim na zaštitu nerođenog deteta od sebe, od sudbine koju će mu roditelji nameniti ukoliko bude začeto. Jer oni unapred znaju da imaju „već“ šestoro dece, da nemaju često hleb da pojedu, da nemaju stalno zaposlenje, da su na listi primaoca socijalne pomoći, da je teško i sa ovih šestoro.

Zaštita kao svesnost da NE SMEŠ tek tako, olako, bez razmišljanja, jer ZNAŠ da ćeš dete verovatno odbaciti.

Nikada mi neće biti jasno „frljanje“ sa životom, posebno onim koji si sam stvorio i koji je u tebi rastao i koji se tobom hranio i koji čeka da ga zagrliš i silno mu se obraduješ.

Igraju li se ovi roditelji bogova?

Čega se igraju?

Kako će dalje da žive?

Da li je vera da će Mariji tamo negde u imućnijoj porodici sa roditeljima koji nisu njeni, a imaju joj dati više od hleba i mleka, dovoljna?

Može li zaista da ublaži „surovo ostavljanje“ bez pokušaja? Ima li zaista smisla odabaciti svoje dete, jer će ga sigurno udomiti neko ko ima više novca?

Komentari ispod vesti u kojima se navodi „sirotinjska posla“, „znala je da širi noge“ i „vode ljubav iz dosade“ mučna su mi. Još mi je mučniji pokušaj jednog medija da „opravda“ roditelje navodeći da žive u najnerazvijenijoj opštini u Srbiji koja je pod finansijskim kolapsom, gde je stopa obrazovanja potresno niska, a šanse za zaposlenje ravne nuli.

Meni ovo što bi mladi rekli „ne pije vodu“, iako bi čovek mogao vrlo lako reći „šta oni bre znaju, ti za kondom nisu čuli“.

Pa, opet, ne postoji bilo kakvo valjano opravdanje da se ne zaštitiš ako znaš da ćeš ostaviti dete. Ako si svestan situacije i njene težine, ako si svestan da ti je nestalo snage da se boriš i za sedmo dete, ako nemaš više odakle i kako.

Decu su počeli da ostavljaju ko igračke, i ne postoji tragičnija činjenica od te. To ostavljeno dete neće uvek biti jednomesečno dete.

Ono postaje čovek koji treba da ide kroz život sa saznanjem da je ostavljeno jer je bilo suvišno za sirotu porodicu nastanjenu u „najnerazvijenijoj opštini Srbije“.

To je velik teret koliko god da se danas sutra snašlo u životu. Da bi mu bilo lakše, psiholozi kažu valja oprostiti. Samo ne znam da li svako ostavljeno dete tj. čovek ikada uspe u tome.

Čini mi se da je to otvorena rana koja krvari do smrti, neki nemir koji celog života teži da postane mir, ali u tome retko kad uspe.

Teško mi je da razumem da u 21. veku, ljudi i dalje prave decu „slučajno“ uz opravdanje „desilo se“ ili ne Daj Bože „omaklo se“. I onda to „omaknuto dete“ čiste abortusom ili ostavljaju ko višak mrežastog uloška u Porodilištu.

Ne postoje, koliko znam, bilo kakve sankcije za roditelje. Što bi u prevodu značilo „može im se“.

Može im se da se j može im se da ostave dete, može im se da nikad ne pitaju za njega. Može im se da nemaju bilo kakvu odgovornost.

Može im se da kažu „u lošoj smo finansijskoj situaciji“ ili „nismo obrazovani“.

Može im se.

Uranjam u onu tamnu stranu sebe i zato se odjavljujem.

Maloj Mariji želim svu sreću ovog sveta i ljude koji će je voleti ko svoju ćerku, jer jedino tako će možda uspeti da od otvorene rane nastane krasta, što je sasvim dovoljno sasvim da se zaustavi krv.

Čitajte Luftiku na Google vestima

Novosađanin promenio veru i naciju, po rođenju ga je napustila majka, ali želi da je pronađe

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

script type="text/javascript" src="//delivery.r2b2.io/get/luftika.rs/generic/in-media">
3K Shares
3K Shares
Share via
Copy link