Aleksandra Mandić Malić objavila je na Fejsbuku životnu priču brata od tetke. Kaže da ga danas ljudi izbegavaju jer živi kao beskućnik, ali da ga ona često sreće u Inđiji i da ponekad zastane da razgovara sa njim, i ako treba pomogne. Dejanovo detinjstvo je obeležila tragedija koja je ostavila neizbrisive posledice na njegov život.
Aleksandrinu objavu prenosimo u celosti.
“Dejan, moj brat od tetke živi kao lutalica i beskućnik. Sretnemo ga često kako ubrzanim korakom ide ulicama Inđije. Ponekad zastanemo da popričamo i pomognemo mu, a nekad izbegnemo susret jer nam je previše za taj dan. Meštani ga najčešće izbegavaju, retko ko porazgovara s njim…
Dejanov život obeležila je strašna trauma. Naime, kao dečak, vozio se u očevom kamionu zajedno s majkom, kada je na putu Zagreb – Beograd nesmotreni traktorista izleteo sa sporednog puta i udario kamion. Moja tetka ostala je na mestu mrtva. Dejan je bio svedok te nesreće i pogibije majke. Bila je to potresna tragedija koja je značajno uticala na celu porodicu, kao i na moju majku. Dejan je nastavio da se školuje kao najbolji đak, natprosečno inteligentan i prelep. U srednjoj školi veliki šmeker. Posle sledi droga, odvikavanja, bezuspešni pokušaji da mu pomognu razni članovi porodice i ono što je ostalo od institucija u državi… Sve dok na kraju nisu svi digli ruke od njega…
Često se setim profesora Jerotića kako nam objašnjava da gotova svaka porodica ima neku svoju “crnu ovcu” i da je krst tog čoveka da bude “negativac” u porodici kako bi svi ostali “besprekorni” i “regularni” imali dežurnog krivca. Ta osoba zapravo ponese na sebi negativnu energiju cele porodice…
Dejan se ne drogira više, nema ni sredstava za to. Popije pivo u lokalnim marketima. Često me iznenadi svojom inteligencijom i preciznim zapažanjem. Reklo bi se da nije uspeo da se izbori. Ja osećam da je pobedio samo što je živ i što hoda, hoda, hoda…
Od čega li beži? Od mesta nesreće? Ka čemu žuri? Ka majčinom zagrljaju? Ovo su samo moja pitanja i pokušaji da dam odgovor koji ne znamo…
Rekao mi je: “Sastro, ajde da se fotografišemo, da imamo lepu zajedničku fotku, jedino ako te nije sramota moje prljave majice!?”
Pomislila sam: “Sramota me moje prljave duše jer mi je svaki beskućnik brat kome nekad pomognem, a češće izbegnem jer mi je previše…”
Jedno nam je zajedničko brate, kad mi je najteže, ja hodam, hodam, hodam…”
Pismo čistača ulice ćerki: Nikad ti nisam rekao šta radim…
Dodaj komentar