Deda mraze, preskočila sam tvoje polovne frajere i sad kidam!

Milica Stanisavljević nas je ponovo obradovala otvorenim pismom Deda mrazu. Bez dlake, na jeziku, bez uvijanja, pokazala je svoj stav. Pročitajte njeno pismo:

Dragi deda. Preći ću odmah na stvar. Kratko i jasno.

Nisam bila dobra.

Nisam uopšte bila dobra, i znaš šta? Apsolutno mi nije žao.

Ove godine sam, po svojoj slobodnoj proceni, odrasla bar tri godine, jer sam naučila da šutnem neke ljude u nezahvalne guzice, izbegnem kurtoazne kafice, i prigrlim isključivo ono što hoću – ljude kojima je stalo do mene i prilike do kojih je stalo meni.

Nisam bila dobra. Prestala sam da okrećem drugi obraz i pravim mafine onima koji me gađaju ciglama. I pošto je vrlo moguće da zbog toga neću dobiti svoj paketić, biću potpuno iskrena – ni dok sam bivala dobra nisi baš birao bog zna kakve poklone. Za moj ukus, bili su previše „okrugli – pa na ćoše“ i žao mi je što ću te još jednom razočarati, ali činjenica je da sam sve dobro što sam dobila zapravo pronašla sama.

Preskočila sam tvoje polovne frajere u novim celofanima, podrumska radna mesta koja niko drugi nije hteo i botovske sendviče kojima si pokušao da me nahraniš – u više navrata. (Ne krivim te, tvoje je da probaš!)

Rekla sam onoj „za-čas-ćeš-ti-to“ osobi, što me terala da joj prevedem sto strana za pedeset evra, da se za te pare odveze što dalje od mene. Rekla sam ženi u pekari da nije u redu da mi daje školjkicu sa najmanje šampinjona iako je uvek častim deset dinara. Rekla sam onom redovnom emotivnom vampiru da me preskoči, i sebi da grupni rad više nikad neću raditi sama.

Realno, deda, stvarno nisam bila najuzornija devojčica, od starta. Sećaš se da si me prvog januara zatekao kako sat vremena tražim izlaz iz sopstvene sobe? Kako desetog januara ne želim da izađem iz tuđe? Kako četvrtog aprila eskiviram predavanja? Kako čitav jun živim na čokoladi? Kako me u avgustu boli uvo za sve? Kako tokom cele godine postavljam sebi luckaste ciljeve i ne brinem više šta drugi o njima misle? Je l’ se sećaš?

Znam da se sećaš. Znam da se sećaš svih mojih pametnih poteza. I verovatno još bolje svih mojih grešaka. Znam da se sećaš da sam bila neviđeni haos. Al’ s obzirom na to kakve sam sve katastrofe izbegla za dlaku – nisi ni ti bio najfiniji deda.

Činjenica je da ove godine zaista nisam bila dobra, mnogima.

Al’ sam zato bila najbolja sebi.

I zato sad kidam.