Za dvojicu dečaka sa posebnim potrebama, sedamnaestogodišnjeg Andriju i osmogodišnjeg Davida, 1. septembar 2020. godine ostaće upamćen kao važan datum – dan kada su krenuli u školu.

Andrija je završio osnovnu školu za decu sa posebnim potrebama, a on i njegovi roditelji su tog dana bili uzbuđeni što kreće u prvi razred redovne srednje stručne škole.

Ali u praksi je to bilo izazovnije nego što su mislili.

„Nastava se uglavnom odvijala onlajn i mislim da je i nastavnicima bilo teško da se prilagode Andriji, a da ga nisu fizički videli pre toga“, kaže njegova mama Ana Knežević u razgovoru za BBC na srpskom.

Deset godina mlađi David imao je nešto drugačije iskustvo – krenuo je u prvi razred redovne osnovne škole i sve vreme je fizički pohađao nastavu.

„Odlično se uklopio, drugari iz razreda su ga prihvatili, a nastavnici su vrlo susretljivi“, kaže njegova mama Irena Dimitrijević.

Stručnjaci kažu da je direktan kontakt od velikog značaja za obrazovanje dece sa posebnim potrebama, što je u vreme pandemije znatno teže postići.

„Dete sa smetnjama u razvoju uči i upoznaje svet kroz pokret i dodir, pa im to treba omogućiti“, kaže za defektolog dr Stevan Nestorov za BBC na srpskom.

Pandemija korona virusa je promenila nastavu , a „deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u posebnom riziku da budu isključena iz obrazovanja“, ističe se u publikaciji Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije iz decembra 2020.

• Kako žive slepi u Srbiji tokom epidemije korona virusa
• Kad je svet stao, one nisu – foto priče o deset heroina iz Srbije
• Kako osobe sa invaliditetom žive na Balkanu u vreme korona virusa

Prema podacima popisa iz 2011, deca čine 17,6 odsto stanovništva Srbije, a broj onih sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nije poznat, navodi Nacionalna organizacije osoba sa invaliditetom u analizi iz 2017. godine.

Ne zna se koliko ih ukupno ima na školovanju, a u školskoj 2020/21, osnovne škole za decu sa smetnjama u razvoju pohađa 4.204 učenika, a srednje 2.320, podaci su Republičkog zavoda za statistiku.

Kako je Andrija postao srednjoškolac

Kao mlađi školarac, Andrija je išao u osnovnu školu za decu sa posebnim potrebama.

„Višestruko je ometen – ima redak sindrom, narušenog je zdravlja i ne može da govori, ali je intelektualno očuvan, veoma komunikativan i samostalno se kreće“, kaže njegova mama Ana.

Kada je došlo vreme da se upiše u srednju, roditelji su doneli odluku da to bude Politehnika – redovna stručna škola u Zemunu, gde je upisao smer koji obrazuje tehničare za reciklažu.

„Odabrali smo redovnu školu zato što smo želeli da stekne diplomu sa kojom bi mogao da traži zaposlenje, a osim toga, sve škole za decu sa posebnim potrebama veoma udaljene od mesta gde živimo“, priča Ana.

Za Andriju, kao đaka koji se školuje po inkluzivnom programu, trebalo je izraditi i individualni obrazovni plan, predviđen Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja.

Šta je individualni obrazovni plan?

Individualni obrazovni plan (IOP) je poseban akt, koji ima za cilj optimalni razvoj deteta i učenika i ostvarivanje ishoda obrazovanja i vaspitanja, u skladu sa propisanim ciljevima i principima, odnosno zadovoljavanja obrazovno-vaspitnih potreba deteta i učenika.

IOP izrađuje tim za dodatnu podršku detetu, odnosno učeniku na osnovu prethodno ostvarenih, evidentiranih i vrednovanih mera individualizacije i izrađenog pedagoškog profila deteta, učenika i odraslog, a ostvaruje se nakon saglasnosti roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika.

Izvor: Zakon o o sistemu obrazovanja i vaspitanja

Međutim, Ana kaže da prilagođavanje nastave, koja se mahom odvijala onlajn, „nije dobro prošlo“.

Jedan od razloga je, kako smatra, što je „nastavnicima bilo teško da se prilagode Andriji bez da su ga fizički videli pre toga“.

Andrija je nekoliko puta posetio školu, ali mu se ti odlasci nisu dopali.

„Uznemirilo ga je što su svi ‘veliki’ – rastom veći od njega, i što niko ne nosi masku, dok je on vrlo ozbiljno shvatio pandemiju“, priča Ana.

Ana kaže da je primetila da je njenom sinu „teško i da neće moći da se uklopi“.

„A nije imao nikoga ko bi mu u tome pomogao – kada je trebalo da se piše individualni plan nastave za njega, javila su nam se samo četiri od deset nastavnika“, navodi.

Iz Politehnike nisu odgovorili na pitanja BBC-ja na srpskom.

Gde je zapelo sa inkluzivnim obrazovanjem?

– Stevan Nestorov, defektolog i pedagoški savetnik za BBC na srpskom

Inkluzija je lepa i humana ideja da sva deca bez obzira na osobenosti pohađaju iste škole, da se zajedno igraju u parkovima i druže posle škole.

Problem je nastao kada je ideju trebalo realizovati.

Prošlo je već deset godina od kada redovne škole rade IOP, a nastavnici su imali dosta seminara na tu temu i do sada su mogli tehnički da nauče kako da ga sastave.

Nažalost, primena IOP-a je praktično nemoguća misija upravo zbog načina na koji treba da se radi sa detetom.

Razvoj deteta teče u različitim oblastima, kao što su razvoj motorike, razvoj govora i jezika, razvoj čula, emocionalni razvoj, saznajni razvoj…

Škola najveći značaj pridaje saznajnom razvoju, jer se učenje nastavnog gradiva poistovećuje sa obrazovanjem. U školi se uči!

Ali, da bi dete moglo da uči i prati nastavno gradivo neophodno je da i ostale oblasti budu razvijene, što najčešće nije slučaj.

Zato postoji veliki raskorak između mogućnosti deteta i sadržaja koji mu se nude.

Osim toga, škola nikako ne može da sagleda dete individualno zato što se uvek bavi grupom, tj. odeljenjem.

Uslovi u redovnim školama su takvi da je veoma teško da dete ima neki benefit u smislu podsticanja razvoja i sticanja funkcionalnih znanja.

Uglavnom se sve svodi na mehaničko prepisivanje i ponavljanje bez razumevanja.

Andrija sve vreme ima ličnog asistenta, koji mu pomaže u školskim obavezama, pa su zajedno radili i tokom onlajn nastave.

Njegova mama kaže da su „nastavnici ispoštovali formu i slali zadatke na mejl, ali za Andriju to „jednostavno nije bilo dovoljno“.

„Andrija nije dete kojem prosto tako možete da zadate da nešto nauči, niti su zadaci za njega bili adekvatni.

„Potreban je malo drugačiji pristup, pa je asistent sam pokušavao da pronađe način da rade nešto što ima veze sa gradivom“, dodaje.

Ona smatra da bi za budućnost njenog sina „bilo bolje da je mogao da završi redovnu stručnu školu“.

Međutim, Andrija „jednostavno nije mogao da se uklopi“ , kaže Ana.

Ovog septembra, Andrija je ponovo promenio sredinu – obnovio je prvi razred, upisavši se u školu za decu oštećenog vida.

„Sada mu je lepo u školi – nastavu pohađa neposredno i važno mu je što ima obavezu i zna da ga tamo neko čeka“, kaže Ana.

Kako od malo plastike nastanu invalidska kolica

Kako je David postao đak prvak

Za Davida, koji je prošle godine krenuo u prvi razred, polazak u školu „protekao je bez stresa“, kaže njegova mama Irena.

„Pre polaska u školu je naučio da sedi mirno 45 minuta i da postoje pravila koja moraju da se poštuju“, dodaje.

David ima određena kašnjenja u govoru i motorici i neke stereotipne radnje, ali je veoma komunikativan, voli da se mazi i bude u kontaktu sa drugim ljudima, objašnjava Irena.

Zato su roditelji najviše brinuli kako će drugari iz razreda prihvatiti njegovu različitost.

„Naišli smo na zaista pozitivnu atmosferu i mislim da smo u tome imali neviđenu sreću“, ističe Irena.

Za decu koja imaju smetnje ili disharmoničan razvoj potrebna je velika i konstantna podrška u školi i van škole, ističe psihološkinja Nikolina Šarac, stručna saradnica Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov.

Kako dodaje, uloga učitelja i nastavnika u pomaganju detetu da se prilagodi je „velika“.

„Njihov zadatak je da stvore zajednicu, slove za uključivanje sve dece i klimu u kojoj deca sarađuju i komuniciraju“, kaže.

Ipak, kako naglašava, uloga roditelja i njihova saradnja sa školom je „još važnija“.

„Svi roditelji, a posebno roditelji deteta koje ima smetnje u razvoju moraju da se povežu sa roditeljima ostale dece iz odeljenja, da organizuju druženja i aktivnosti dece van škole“, kaže.

Ako je dete sa posebnim potrebama uključeno u igru sa decom van škole, objašnjava Šarac, to se praktično samo prenosi u učionicu.

„Ne može se očekivati da učitelj i škola to reše, posebno kod dece mlađeg uzrasta koja u školi provode samo po nekoliko sati“, dodaje.

Danilo je školu sve vreme pohađao uživo, a časovi su bili skraćeni na 30 minuta.

Prilika za druženje zbog pandemije nije bilo mnogo, ali Irena kaže da su se trudili da ih maksimalno iskoriste.

„Gledali smo da ispratimo tih nekoliko rođendana i susreta koliko je situacija dozvolila“, navodi.

Sa ovogodišnjim polaskom u drugi razred došle su i veće obaveze, pa su Davidovi roditelji sada u potrazi za personalnim asistentom.

„Pisanje mu je najveći problem, pa će mu asistent pomagati na časovima i u izradi domaćih zadataka“, objašnjava Irena.

Upoznajte Astora, jedinog psa vodiča u Srbiji

Kako su deca sa posebnim potrebama prihvatila pandemiju

Irena kaže da su se u kući trudili da ne prave tenziju oko poštovanja mera, kako bi ih osmoipogodišnji David lakše prihvatio.

„U školi nosi vizir zato što masku ne može da trpi“, kaže.

David inače voli vodu, tako da mu ne smeta da često pere ruke.

Učenici individualno prihvataju epidemiološke mere, primećuje za BBC defektološkinja Alma Anđelković koja radi u školi za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom „Novi Beograd“.

„U celini lakše su prihvatili procedure pri ulasku u školu, dok je nošenje maske i držanje fizičke distance znatno teže ispoštovati“, kaže.

Kako objašnjava, rad sa učenicima zahteva „direktan kontakt, pomoć pri kretanju, radu na časovima, ishrani i ostalim aktivnostima u školi“.

• Vežbe za jačanje mišića i osmeha: Kako deca sa smetnjama u razvoju treniraju u Beogradu
• Koja pravila važe za upis dece sa Daunovim sindromom u srednje muzičke škole u Srbiji

Sedamnaestogodišnji Andrija je „ozbiljno shvatio pandemiju“, kaže njegova mama Ana.

„Gledali smo televiziju, on je razumeo da se napolju dešava nešto opasno i nije ni želeo da izlazi“, navodi.

Međutim, novonastala situacija je promenila Andriju.

Kada je ponovo krenuo u školu, primetila je da se „zatvorio“ prema drugoj deci.

„Mi ga teramo, a on kao da nije zainteresovan i da će mu biti potreban period resocijalizacije“, navodi.

Dete koje je neko vreme bilo na onlajn nastavi ponovo prolazi kroz proces adaptacije kada se fizički vrati u klupu, kaže psihološkinja Nikolina Šarac.

Problemi u adaptaciji naročito mogu da se jave kod dece koja su „i pre pandemije imala teškoće u ostvarivanju komunikacije i interakcije sa drugom decom“.

„Deci sa smetnjama u razvoju je od najmlađeg uzrasta potrebno pružati podršku da razviju socijalne veštine, koje roditelji često zanemare na uštrb rada na uvežbavanju pisanja, računanja i slično“.

Kako su škole radile tokom pandemije

U specijalnim školama, nastava se na početku pandemije odvijala onlajn tokom vanrednog stanja, da bi se đaci potom vratili u klupe, kaže defektološkinja Alma Anđelković.

„U dogovoru sa roditeljima, u proleće 2020. odlučili smo da reorganizujemo nastavu i za vreme vanrednog stanja pređemo na platforme i aplikacije“, navodi.

Defektolozi i nastavnici pripremali su priče u slikama, nastavne listiće, ilustrovane tekstove, multimedijalne prezentacije, audio zapise, edukativne igrice, listove sa instrukcijama i objašnjenjima za angažovanje u nastavnom procesu.

Međutim, kako smatra, nastava na daljinu „ne može da zameni nesporedan rad sa učenicima“.

To su primetili i roditelji, pa se zbog toga „i prošle i ove godine, mali broj odlučuje da decu šalje na onlajn nastavu“.

„Nastava na daljinu zahteva kontinuirano prisustvo roditelja, jer naši učenici zahtevaju pomoć i podršku u nastavnom procesu, a učenicima je neophodan nadzor pri upotrebi nastavnih sredstava i pribora za rad“, objašnjava.

Redovne škole su tokom većeg dela pandemije bile otvorene samo za najmlađe učenike, dok su ostali slušali nastavu preko interneta.

Dan u životu školaraca

Osim što idu u školu, Andrija i Danilo aktivno provode slobodno vreme.

Andrija ima veliku porodicu, a njegovi roditelji imaju još četvoro dece.

„Mi smo mu podrška, nikad nije sam i nije se osećao izolovano“, kaže Ana.

Pored druženja sa ukućanima, Andrija koristi smatrfon koji mu je, kao i mnogima, tokom kućne izolacije bio glavna veza sa ostatkom sveta.

„Ima Vajber i Vocap, ima ljude koje može da pozove, pa mu oni pričaju pošto ne može da govori, ali to je nešto što ja moram da kontrolišem kako ne bi dosađivao“, dodaje Ana.

Kako smatra, najveći problem je što „Andrija baš i nema prijatelje“.

„Pandemija mu se desila na prelazu iz osmog razreda u prvi srednje, što je samo po sebi kritičan period“, kaže.

„Nije dobio priliku da izgradi kvalitetne odnose sa drugima“.

Danilo ima brata i sestru, a veliki deo izolacije proveo je u dvorištu, kaže njegova mama Irena.

„Nije mu nedostajalo druženje, zato što imamo još dvoje mlađe dece“, navodi.

Danilo takođe ima redovne odlaske kod logopeda i na jahanje.

„Obožava da ide na hipodrom gde radi sa terapeutskim konjima – češka ih, timari, hrani, jaše“, kaže Irena.

Ističe da se trudi da mu škola ne bude „centar života“.

„Ima samo osam godina i ja i dalje mislim da pre svega treba da se igra, trči i otkriva svet van učionice“, ističe.

Pitali smo decu šta znaju o virusu korona

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]