Đavo je odneo šalu, deca nam progovaraju na engleskom jer mame nemaju vremena

Nedavno sam svoju jednoipogodišnju devojčicu odvela na obližnje igralište, kada nam je, nedugo po dolasku, prišla druga, dvoipogodišnja. Priča nam, gestikulira, ne razumem je ni reč. Ni da naslutim šta bi ono što izgovara moglo da znači. Dobro, pomislim, verovatno ni drugi roditelji ne bi na prvu od moje devojčice shvatili da je “do-do” dođi, “vo-vo” voda ili “va-ve” jaje.

– Samo na engleskom priča, prilazi nam tata devojčice.

Nasmejem se, mislim, uvek je simpatično našaliti se na račun svog deteta.

– Mama radi po kući, pušta joj samo crtane na engleskom i sve je naučila – dodaje ponosit.

E, tu je prestalo da mi bude smešno.

Da razrešim nedoumicu je li u redu da dvoipogodišnje dete “govori samo engleski”, kao neko ko je i sam u priči podsticanja razvoja dečjeg govora, u pomoć sam pozvala osobu iz struke. I to nekog ko svoje znanje o govoru plemenito deli sa roditeljima i putem društvenih mreža.

Logopedica i psihološkinja Lavinia Gojkov kaže da je “jezik deteta njena briga” i više od osam godina dijagnostikuje i leči jezičke i govorne poremećaje dece. Uz to, savetuje roditelje na temu razvoja govora i obrazovanja.

S tim u vezi bilo je i moje prvo pitanje za nju – da li puštanje crtanih filmova na stranom jeziku (konkretno engleskom) može imati negativne posledice po razvoj detetovog govora, pogotovo ako ono crtani gleda bez nadzora roditelja.

– Prvenstveno je važno razumeti da deca putem govora mogu izraziti svoje potrebe, misli i želje i upravo iz tog razloga važno je da taj govor bude na maternjem jeziku, ističe naša sagovornica.

– Ukoliko dete ne raste u dvojezičnoj sredini i jedan od roditelja nije govornik engleskog jezika ili ne žive na teritoriji gde se van kuće govori na engleskom (na primer školski jezik) on često nije funkcionalan jezik. Dete od dve godine brojaće ili imenovati boje na engleskom, što je u tom uzrastu nepotrebno, dodaje.

Ona naglašava da je u periodu kada dete treba da razvija govor važno da ono uči da saopštava svoje želje, probleme i namere.

– Ako dete gleda crtaće, pogotovo na stranom jeziku, ono nema mogućnost da iskusi svet oko sebe, da spozna sebe i drugoga i samim tim narušava se pravilan razvoj govora, komunikacija. Posledice prekomernog gledanja ekrana pored kašnjenja u razvoju govora mogu biti i poremećaji pažnje, ponašanja, teže upostavljanje socijalne interakcije, poremećaj senzorne intergracije i slično. Takođe, ukoliko hranite dete dok ono gleda u ekran posledica može biti slabije razvijena fina i gruba motorika.

Mantra “Sve zna ali neće da priča”

Lavinia kaže da joj se roditelji najčešće obraćaju za pomoć izgovarajući rečenicu “Moje dete sve razume, ali ne priča”, kada primete da dete ima više od 24 meseca i da nije u stanju da govori najmanje 50 reči, uključujući prve glagole.

– Greške roditelja često dolaze iz dobre namere i neznanja. Čini se da katkad nisu svesni šta sve može štetiti razvoju dečjeg govora. Najčešće je to prerano i prekomerno gledanje ekrana, kao i „čitanje misli.” Dete nema priliku, a često ni motivaciju da govori, jer mu je sve dostupno. Roditelj pogađa i uvek nudi vodu, sok, keks, omiljenu akitvnost, a da dete pre toga nije ni izrazilo želju da je žedno. Detetu je potrebna situacija u kojoj će koristiti svoj govor, ističe ona.

U tome ne pomaže ni sve veći broj igračaka na tržištu, napravljenih kao sa namerom da nadomeste odsustvo razgovora sa okolinom.

– Nažalost, takve igračke nemaju nikakvog benefita. Često nemaju ni prirodan ljudski glas, a deca uče po modelu. Nije uvek sve što je dostupno i dobro. Detetu je za razvoj govora, ali i celokupnog razvoja, potreban isključivo roditelj.

Ona tvrdi da samo stručno lice može da utvrdi da li su odstupanja normalna ili je u pitanju patologija. Samo trećina dece koja kasno progovore, navodi, mogu se dobro razviti bez logopedske podrške. Ukoliko dete ima tri godine i oskudan govor, tada je reč o poremećaju razvoja govora.

Drugi razlog zbog kojeg joj se roditelji najčešće obraćaju za pomoć je kada ih, kako kaže, pogura sistem.

– Nekada vaspitačice u vrtiću primete da je dete frustrirano i ljuto jer ga okolina ne razume. Ne postoji roditelj koji ne ume da pročita misli svog deteta, a da ono pritom ne mora ništa ni da izgovori. Međutim, ako se roditelj nađe na javnom mestu sa svojim detetom, a ono je možda starije od nekog drugog koje više priča, neretko se javlja osećaj stida. Tada roditelji odluče da se jave logopedu za pomoć.

Razlog zbog kojeg Lavinia Gojkov pomaže roditeljima i putem društvenih mreža jeste želja da razvije njihova svest o značaju rada sa decom.

– Na mom Instagram profilu pišem o strategijama učenja jezika u svakodnevnom životu, a roditelji mogu da nauče kako da u ranoj fazi prepoznaju odstupanja i kako da deluju. S obzirom na to da se bavim dvojezičnošću, učim roditelje kako da promovišu svoj jezik, svoju kulturu, tradiciju i kako da doprinesu dobrom razvoju svog deteta.

Jer je, kako zaključuje, podrška na tom fascinantnom putovanju kroz svet jezika kamen temeljac na kojem dete gradi budući život.

I zato dragi roditelji, bolje pola sata brisanja podova, stolice i stola nakon obroka, nego pet minuta „Pepe Pig“ na ekranu. “Pe-pi”, što bi rekli neki mali.