Marta je dojila bebu kada su nagrnuli na vrata njihove kuće u centru Novog Sada. Njen muž, mladi advokat iz bogate porodice, pokušao je da pravnim rečnikom i veštom retorikom dobije na vremenu u razgovoru sa „crnim perjanicama“. Izvadio je njihova uredno složena dokumenta, verujući u priču o legitimisanju, ali za sekund su ti papiri bili iscepani i podrugljivo bačeni pred njima.
Tri uniformisana lica, koja su tog 23. januara 1942. godine harala njihovom ulicom, nisu krila oduševljenje plenom kada su zakoračili u kuću. Kao hijene koje ne mogu sa sačekaju da žrtva iskrvari, radujući se gozbi, išli su od sobe do sobe, uzimajući u ruke sitne vrene stvari i bez ustezanja ih stavljali u džepove. Menoru su samo bacili, iako je bila pozlaćena.
Idući od sobe do sobe, stigli su i do dečije. Tamo su zatekli njegovu ženu Martu sa bebom na grudima i tihom melodijom uspavanke, koja se širila iz muzičke kutije. Crna kožna rukavica je grubo spustila poklopac i ponela kutiju.
Za nekoliko minuta našli su se na ulici, u koloni koja se kretala ka Dunavu. Beba je bila sita, ušuškana, u maminim rukama, ali na najpogrešnijem mestu na svetu. Na putu za pogubljenje.
Brže nego što se iko mogao nadati, stizali su do zaleđenog Dunava.
Sneg je već bio utaban od ulaza do reke, kada su oni stigli na Štrand. Tragovi cipela raznih veličina, koji odlaze sa obale, a nijedan trag u suprotnom smeru. Bilo je oko tri sata popodne i mrak je već padao. U dugoj koloni crnih kaputa, stajalo je dvoje ljudi sa bebom u rukama. Ona držeći zamotuljak u ćebetu, naslonjena na njegovo rame, on pridržavajući je oko struka.
Kuknjava i lelek čuli su se sa svih strana. Stiskala je zamotuljak i unezvereno gledala u prostranstvo oko sebe, okrećući se na sve četiri strane, pokušavajući da smisli na koju da potrči, da sagleda gde će imati najviše vremena da ga sakrije pre nego što je rafal pokosi.
Nigde zaklona, nigde šanse.
Ako su se drugi pitali o besmislu, milosti i kazni, ona nije. Samo jedna misao pulsirala joj je u glavi: sakriti bebu… Za sve je bilo kasno, samo još dvoje ljudi bilo je u koloni ispred njih. Ruke su joj se tresle od ramena do šaka, odbijajući da nastave da nose dete tamo gde će njena noga sigurno kročiti za koji minut. U sigurnu i hladnu smrt pod ledom.
Da li je Bog tada rešio da se uključi ili je njena majčinska snaga odreagovala nesvesno i spasonosno, ali okrenula se iznenada i predala svoje uspavano detence nepoznatim ljudima iza sebe.
– Šaljite ga nazad – prošaputala je.
Spustila je nepoznatom čoveku u ruke sve što je imala i verovala mu je, jer joj ništa drugo nije preostalo. Muškarac iza nje bez reči je prihvatio dete i dodao ga ljudima iza sebe.
Marta je već bila pred puškama, Adam ju je držao za ruku, a ona je gledala preko ramena vojnika, u kolonu ljudi koja je nešto dodavala između sebe, sve do kraja reda.
Marte više nije bilo kada je beba stigla na kraj kolone. Kada je došao u svoje poslednje ruke, crna limuzina stigla je na Štrand, noseći sa sobom naređenje da se racija zaustavi.
Za pola sata dečaka je sa Štranda odnela žena koja ga više neće ispustiti iz zagrljaja.
Beba sa Štranda nikada više nije ušla u svoju kuću, niti je znala da je tu rođena. Odrasla je u srpskom delu grada, u prizemnoj kući sa bašticom, zvao se Marko i obožavao je svoju mamu Daru.
Tajna sakrivena 75 godina
Ovu istinitu priču o spasenju bebe sa Štranda Novosađanka Marija Vasić (42) napisala je 75 godina kasnije.
– Tragajući po raznim arhivima naišla sam na priču o bebi koja je preživela Štrand tako što ju je majka predala nepoznatoj osobi iza sebe, ova sledećoj, pa sledećoj, sve dok zamotuljak nije stigao na kraj reda. Želela sam da se za ovu priču zna, ali bila sam svesna da mladi ne komuniciraju sa istorijom na taj način i da bezimene ljude niko neće upamtiti. Nisam čak znala ni kog je beba pola. Bez mnogo razmišljanja dala sam im ta imena – Marta, Adam i Marko – rekla je Marija za „Blic“.
Da li je beba preživela, nije mogla da zna. Poslednji vojvođanski Jevreji transportovani su 1944. godine u Aušvic, a do tada i u druge logore. Retki su se vratili, a bebe su tu torturu još ređe preživljavale. No, Marija je bebi dala iole srećan kraj.
Njena knjiga „Kad Bog zažmuri“, sastavljena od 19 istinitih priča, objavljena je na 75. godišnjicu Novosadske racije. Nekoliko meseci kasnije izraelska delegacija bivših Jugoslovena došla je u Novi Sad i Marija se ponudila da im pokloni knjigu. U zgradi Jevrejske opštine upoznala je gospođu Miri Derman.
Njeno ime je Marta
– Imamo jednu članicu koja će sigurno hteti da pročita Vašu knjigu. Znate, ona je bila beba za vreme Racije i preživela je na Štrandu tako što su je u koloni krišom davali od ruke do ruke – rekla je neupućena Miri držeći u ruci Marijinu knjigu.
– Sad ćete se začuditi kada Vam kažem, ali ja u knjizi imam priču o tome, samo što je reč o dečaku – odgovorila je Marija.
– Ne, ne, ta beba sa Štranda je definitivno bila devojčica. Ona danas živi u Izraelu – insistirala je žena.
Marija je zadrhtala celim bićem. Nepoznata beba iz njene priče, zamotuljak sa Štranda, preživela je holokaust i na drugom kraju sveta izgradila čitav jedan život.
– Dajte da njoj lično posvetim knjigu. Kako se zove? – pitala je Marija i prislonila vrh olovke na belinu stranice.
Reči su presekle vazduh – „Zove se Marta“.
– Marta se zove njena mama u mojoj priči – kazala je Marija.
– Grešite, Marta je ime bebe sa Štranda– odgovorila je ona.
Marija je jedva uspela da nađe put do svojih kola, rastrzana pitanjima šta je slučajnost i ima li je uopšte. Iza zaključanih vrata mogla je na miru da plače.
– Nekoliko dana kasnije preko društvenih mreža upoznala sam gospođu Martu Flato (76). Njeni roditelji bili su Novosađani Piri (rođ. Kasovic) i Bela Zemanek i oboje su stradali na Štrandu. Martu su usvojili Pirina sestra Žoka i njen muž Doni, ali fašisti su ih uskoro poslali u Bergen-Belzen. Sve troje su preživeli torturu ozloglašenog logora. Kao ni Štranda, Marta se ovog kampa ne seća. Njene prve uspomene vezane su za Izrael u koji se sa roditeljima, za koje je mislila da su biološki, doselila 1948. godine – kaže nam Marija.
Tek kada je napunila 23 godine, Marta je saznala da je usvojena. No, sve tajne još nisu otkrivene. Prilikom jedne posete „Jad Vašemu“, memorijalnom centru u Izraelu, pred Martom se emitovao video zapis – ispovest Suzane Žuže Henig, još jedne bivše Novosađanke.
– Žuža je imala samo 10 godina kada je u koloni na Štrandu čekala svoj red na pogubljenje. Crna limuzina stigla je na vreme da spase i nju, ali ne pre nego što je devojčica ugledala bebu Piri Zemanek koju od ruke do ruke krišom prenose kroz kolonu. Žuža je u svojoj ispovesti pominjala porodicu Kasovic i ostale članove Martine familije i Marti je bilo sasvim jasno da je beba sa Štranda ona sama – kaže Marija.
Kada je pre tri nedelje Marija vodila svoje đake na komemoraciju, da polože vence za stradale na Štrandu, poslala je Marti poruku da misli na nju.
– Marija, hvala Vam što se posvećeni tom događaju i što učite decu o tome. Ja sedim u mom toplom domu u Izraelu i još uvek osećam hladnoću Štranda – odgovorila joj je ova žena.
Dodaj komentar