Anđeo na samrti: Upoznajte čoveka koji ljudima ispunjava one najteže, poslednje želje

Ima jedan čovek u Holandiji koji bi mogao biti pravo otelotvorenje altruizma. BBC na srpskom nam donosi priču o ovom zaista nesvakidašnjem čoveku neverovatno lepog, ali i teškog podviga.

Svakodnevni posao Kisa Veldboera podrazumeva putovanja do mora, muzeja, zooloških vrtova, sportskih hala, crkava i cvetnih livada, ali ovaj šezdesetogodišnji Holanđanin nije nikakav turistički vodič.

Više od jedne decenije, on pomaže hiljadama smrtno bolesnih pacijenata – koji ne mogu da se kreću ili izađu iz svoje sobe bez nečije pomoći – da posete omiljena mesta pre nego što umru.

Veldeboera je za BBC pričao o nekim od svojih najpotresnijih „poslednjih vožnji“.

Trka do Vatikana

Veldboer kaže da je njegova najupečatljivija vožnja bila trka sa vremenom da stigne u Rim.

Žena vezana za krevet, stara šezdesetak godina, 2013. mu je rekla da želi da upozna papu.

Na papinom sajtu je shvatio kada on obično izlazi da se sretne sa ljudima i, videvši da postoje realne šanse za uspeh, i odvezao je ženu u Vatikan, nekih 1.600 kilometara od njegovog sedišta u Roterdamu.

„Postavio sam je na nosilima pravo u prvi red (ispred Bazilike Svetog Petra).“

Bilo je nekoliko ljudi koji su čekali u invalidskim kolicima, ali ona je bila jedina koja je ležala na nosilima. Kao što je Veldboer i predvideo, to je privuklo papinu pažnju.

Papa je sišao i razgovarao s njom, a čak ju je držao je za ruku.

„Papa joj je dao blagoslov i poželeo joj snagu. Poželeo joj je i sreću u zagrobnom životu“, kaže Veldboer.

To je pružilo preko potrebni trenutak utehe ženi i odmah potom oni su krenuli na putovanje nazad.

Žena je umrla svega nekoliko dana nakon što je srela papu.

Žudnja za morem

Veldboer je ispunio mnogo neobičnih zahteva.

Odvezao je jednog pacijenta do štale sa konjima i pomogao mu da se oprosti od omiljene životinje. Mnogi drugi su takođe želeli da se oproste od ljubimaca.

Odlazak da se vidi rodna kuća i kraj takođe je česta želja, a među onima na samrti je česta i žudnja da se pogleda neka sportska utakmica ili posete muzeji, zoološki vrtovi i akvarijumi.

Jednom prilikom je strpljivo gledao čoveka vezanog za nosila kako pokušava da ulovi ribu.

Ali čini se da more mnogima predstavlja ogromnu fascinaciju, što je velika misterija za Veldboera, koji sebe opisuje „više kao ljubitelja bazena“.

Njegova služba čak je omogućila i relativno sposobnijim pacijentima da nakratko isplove na more.

Veldboer je nekada bio bolničar i vozač kola hitne pomoći, i viđao je dosta smrti tokom godina.

On kaže da ona obično ne ostavlja traga na njemu.

Ogromna većina ljudi kojima pomaže su u sedamdesetim, osamdesetim i devedesetim godinama, kaže on, ali povremeno ga pozovu da pomogne mlađim pacijentima, što mu već teže pada.

Srceparajuće

„Čovek može da razume da stariji ljudi umiru, ali ponekad vam slomi srce kad vidite kako umiru mladi.“

Tako je 2009. primio poziv od očajnog mladića koji je tražio pomoć da doveze kući njegovu devojku.

„Umirala je od raka. Njen dečko je želeo da je izvuče iz bolnice i pokaže joj novi stan, koji ona nikad nije videla.“

Nakon što je dobio dozvolu od lekara, Veldboer je odvezao ženu u njen novi dom.

„Ostavio sam je s njim na nekoliko sati. Nakon što sam je vratio u bolnicu, umrla je u roku od sat vremena“, kaže on.

Izlaženje na kraj sa smrću

Veldboerovo bivše zanimanje znači da je imao mnogo iskustava sa smrću i sada je našao nove načine da izađe na kraj s njom.

Shvatio je vrlo rano da ne može da utiče na neizbežno, ali zato može da poboljša neke stvari.

„Jednom kad vam to postane jasno, pomogne vam da stvari posmatrate drugačije“, kaže on.

„Ne možemo da sprečimo ili zaustavimo smrt – ponekad sa njom moramo da se pomirimo.“

Čak i pod merama izolacije zbog Kovida, on ima pune ruke posla pomažući mnogima da pođu na to poslednje putovanje.

Prvobitna ideja

Nije planirao život ovako.

Jedan događaj na poslu u novembru 2006. godine promenio je njegov životni put.

„U to vreme radio sam u bolnici i prevozio jednog smrtno bolesnog pacijenta iz jedne bolnicu u drugu. Bio je na nosilima.

„Čovek je očekivao da će u najboljem slučaju živeti još naredna tri meseca“, priseća se Veldboer.

Tokom tog putovanja, pitao je pacijenta koja mu mesta najviše nedostaju u životu.

Pacijent je želeo da vidi brodove na moru, pa je Veldboer nazvao Roterdamsku luku i oni su mu rekli da može da ga dovede.

„Zatražio sam pomoć dvojice kolega sa posla i kad sam imao slobodan dan, odvezao sam ga do luke i ostavio ga blizu talasa.“

Video je ogromnu promenu raspoloženja kod umiruće osobe.

„On je odjednom sijao i smešio se. Bio je pun energije.“

Ohrabren reakcijom, Vedboer je preselio nosila na remorker da bi ovaj mogao da gleda kako mnogi brodovi uplovljavaju u luku i isplovljavaju iz nje.

„Pacijent je bio uzbuđen i emotivan. Rekao je: ‘Vi, neznanac, uradili ste ovo za mene!’“

Bio je smrtno bolesni pacijent koji je bolovao od raka. Dospeo je u stadijum kada više nije mogao ni da hoda.

„Obožavao je život“, priseća se Veldboer.

Nakon što je pacijent vraćen u bolnicu, bio je mnogo srećniji. Umro je u aprilu 2007. godine, poživevši tri meseca duže nego što su lekari predvideli.

„To iskustvo me je navelo na razmišljanje i u aprilu 2007. godine osnovao sam fondaciju zajedno sa svojom ženom kako bih pomogao ljudima kao što je on.“

Rođena je Fondacija Želje iz ambulantnih kola.

Besplatna usluga

Prve dve godine, on i njegova žena uspevali su da ispunjavaju želje dok je on radio kao bolničar u hitnoj pomoći.

Da bi udovoljio sve većoj potražnji, dao je otkaz na poslu i počeo da radi puno radno vreme u vlastitoj fondaciji.

„Naša fondacija je pružila pomoć za skoro 15.000 ljudi da odu na mesto koje vole. Lično sam odvezao par hiljada njih“, kaže on.

„U mnogim slučajevima video sam veliku sreću na njihovim licima. To čini da to radim iznova i iznova.“

On sada ima sedam kola hitne pomoći i pomogao je da se slične fondacije osnuju u 14 drugih zemalja. To nije poslovna firma i pacijentima se ništa ne naplaćuje.

„Ne dobijamo novac od vlade, ali zato primamo donacije“, kaže Veldboer.

Težak razgovor

Uz pacijenta, u ambulantnim kolima može da se vozi još dvoje ljudi. Ali često se tu ne vode nikakvi razgovori.

„Mnogi ljudi ne žele da govore o smrti. Žene pričaju sa muževima o njoj, ali muškarci uglavnom izbegavaju da pričaju o smrti sa suprugama.“

On kaže da je povremeno podsticao među parovima iskreni razgovor o kraju života.

„Ponekad sednem s njima, zapodenem razgovor i posle nekog vremena ih ostavim. Kad se vratim, obično ih zateknem u suzama“, kaže on.

„Nije lako umiriti vašeg životnog partnera – ali to je veoma važno.“

On vidi najrazličitije stavove među ljudima koji se suočavaju sa neizbežnim.

„Neki ljudi prihvataju smrt. Neki ne žele da odustanu. Čak i u poslednjim stadijumima, veruju da mogu da se izbore sa tim.“

On kaže da vrlo mali broj govori o stvarima za kojima žali na kraju života, a ljudi uglavnom vole da se prisećaju najboljih delova.

Veldboera često pitaju šta će on uraditi kad mu dođe vreme, ali on kaže da nije siguran šta bi tačno voleo da vidi.

„Teško je reći sada. Čovek može da se odluči za te stvari samo tokom poslednjih trenutaka“, kaže on.

„Možda bih voleo da umrem okružen svojom decom.“

Tekst preuzet sa: BBC na srpskom