Policija je jutros uhapsila M.D.(19), J.D.(18) i dvojicu maloletnika osumnjičenih da su ubili osamnaestogodišnjeg Martina Barnu u Novom Kneževcu.
Nakon kraće rasprave (biće sasvim dovoljne) četvorica uhapšenih šutirala su mladića u stomak usled čega je došlo do pucanja jetre, što je i uzrok smrti pokazala je obdukcija.
Matinovo telo pronađeno je u parku u Novom Kneževcu, 18. septembra, bez vidljivih povreda. Nakon što je utvrđeno da je smrt nastupila nasilno, klupko ovog zločina počelo je da se odmotava i brzom reakcijom policije uhapšena su četvorica mladića.
I šta ćemo sad?
Kako da društvo preduzme brzu reakciju kad ga, očigledno, briga za preuzimanje bilo kakve reakcije.
Koliko još dece treba da zakopamo pod zemlju, koliko još dece treba da se baci sa prozora ili mosta zbog vršnjačkog nasilja i trauma, koliko još dece treba da hoda sa prelomljenom rukom, jer nisu hteli da se brane, koliko još dece treba da postane viralni snimak vršnjačkog nasilja da bi se preduzela brza reakcija?
Biće, nažalost, još mnogo.
Jer ove abnormalne stvari nisu počele juče, tako da ni danas, tek tako, ne mogu prestati.
Okrenite se samo malo oko sebe, samo malkice i videćete roditelje koji bulje u telefone, mama za sebe, tata za sebe, u restoranu, za ručkom, dete isto bulji u telefon, ali „ok, sve je pod kontrolom, ne plače, mirno je.
Samo fali da nam se sad dernja“.
Na igralištu, u parku, klinci lome ljuljaške, udaraju močugama u plastični tobogan, dok roditelji grickaju suncokret, prave selfi i ravnodušno dobacuju:“ Nemoj udarati“. Dete udari još minimum deset puta dok roditelj priđe da mu otme močugu. Nezainteresovanost nivo 10.
Za vikend tržni centri puni dece u kolicima zaglavljenim među rafove snižene robe.
Jer važnije je obaviti kupovinu, nego otići na Frušku goru i učiti dete da voli i uživa u prirodi, da upozna svoje noge i shvati da može i da hoda. Ej, hoda!
Kroz prozore, ako ste voajerski nastrojeni, videćete Zadrugu na svakom drugom televizoru. Pojačanu do daske.
Babe više vole gledati ‘ebačinu ukućana i sočne uvrede i prepucavanja nego povesti unuče u šetnju do reke i pričati mu, ko što je moj deda meni, kako su se nekad gaće i potkošulje prale na kamenu na Dunavu.
Mame u igraonicama se hvale kako im dete od dve godine ume ući na Jutjub i pustiti pesmice.
Ako im kažeš da to nije normalno, reći će ti „to je današnjica“. I biće u pravu. To jeste naša tragična današnjica u kojoj se uglavnom hvalimo nenormalnim stvarima.
Nezainteresovani roditelji okreću očima kada kažeš da detetu nisi dao telefon u ruke i da mu svako veče čitaš slikovnice.
„Šta se ova gubi?!“.
Nezainteresovani roditelji koji veruju da je dete uskraćeno ako nema tablet do treće godine, jer ima ga Marko, Nikola, Jelena, Ana i Anja…
Nezainteresovani roditelji koji misle da se dete zabavlja u kafiću dok gleda u taj tablet.
Da li znate da je nedavno istraživanje pokazalo da kada detetu date tablet ili telefon je kao da ste mu dali gram kokaina?
Deca se rađaju čista bez ajfona, tableta i brendiranih etiketa
Mi izazivamo zavisnost kod svoje dece. Mi ih odvajamo od prirode. Mi ih uvlačimo u virtuelni svet, bacamo ih pred raznorazne sadržaje (koje država ne cenzuriše), zatrpavamo senzacijama, ućutkujemo ekranima, smirujemo ekranima, verujući da ništa strašno iz toga ne može da se rodi.
A rađa se.
Evo dokaza. Nasilje, ubistva, samoubistva… deca imaju ogromnu na pogrešan način usmerenu energiju. Mogu konju rep da iščupaju, jer ne trče dovoljno, ne rade oko kuće, po kući, sede i bleje u ekrane.
A kad nekog povrede ili ubiju, onda svi vrištimo na državu, ne želeći da preuzmemo ni minimum odgovornosti.
Ugasi televizor.
Odvedi dete u park.
Ostavi telefon kod kuće, nećeš umreti, pričaj sa detetom, juri se sa njim, smej se sa njim.
Ne hvali se glupostima, ne stavljaj mu telefon u ruke.
Pazi šta pričaš pred njim, šta gledaš i kako se ponašaš.
Ne pravi selfije pred njim.
Ono postaje ti.
Kada bi svaki roditelj ovo uradio, već bismo bili na pola puta, možda i preko toga, da rešimo problem.
Država je zatajila, škola vrlo često, direktori, zakoni… ali ajde da ne šaljemo u školu decu koja su sa 12 godina spremna da nekoga tuku, dok drugi snimaju i smeju se.
Hajde da u školu pošaljemo decu koja nisu čula za Baku Prase, jer nisu imala telefon u rukama, roditelji im nisu dozvoli da ga imaju,
Roditelji, trgnite se! Prvaci ne umeju da pričaju i ne znaju svoje prezime
Hajde da u školu pošaljemo decu koja jedva čekaju čas fizičkog, jer su naučili da je za njih najbolje kad trče, vežbaju, kreću se, razvijaju, a ne sede i bulje u ekran,
Koja poštuju nastavnike, a ne jebu im mater,
Koja poštuju drugare,
Koja ne ismevaju nečije siromaštvo ili klempave uši, jer su im roditelji od prvog dana kupovali samo markirano, pa ih naučili indirektno da je to mnogo važno i da definiše osobu,
Koja žele da uče, a ne da kupuju diplomu,
Koja se sama nude da srede dvorište škole jer će im tako biti svima lepše,
Koja devojčicama nose teške torbe,
Koja znaju da je kul kad si vredan, kulturan i vaspitan, a ne bahat, prost, nasilan.
Hajde da napravimo „brzu reakciju“ i zaustavimo ovo ludilo tako što ćemo početi od svog deteta i svoje porodice, svako od nas, bez izuzetka…ovog momenta
…da bi možda za nekoliko godina videli prve pozitivne rezultate.
Zvuči teško i smešno?
Zato nam je ovako.
O ovome sam upravo čuo na televiziji… da ne veruje čovek šta se dešava, i zašto se niko ne kažnjava, i kakvim se to kaznama kažnjavaju ljudi kada se ovo nastavlja…