Budućnost Srbije kao karavan bede pokazao koliko smo zapravo siromašni

Grad je ponovo miran. Poslednji kablovi se namotavaju, delovi konstrukcije bine se slažu do nekog novog spektakla, a tenzija je barem na trenutak popustila (makar ako poredimo sa situacijom od pre dva dana). Ostaje osećaj da je jedan upravo veliki spektakl sa specijalnim efektima i velikim budžetom završen.

Iako je opšti utisak bio da se stvori privid i laž, zapravo je predstavljena ogoljena istina. Istina o siromaštvu, bedi koja je toliko uzela maha da je na kraju nekim ljudima oduzela slobodu i predala je u ruke vlastima.

Ko su ljudi kojima se smeje cela Srbija?

Poznate slike ponovile su se po ko zna koji put. Kolone autobusa. Reke ljudi od Keja do centra. Izgubljeni pogledi. Sendviči. Zastavice. Osmesi za podsmeh na društvenim mrežama.

Kada pogledate ovaj deo velikog skupa, jer svakako da je bilo i onih čija je odeća govorila da su se ipak bolje pozicionirali u piramidi vladajuće stranke, dakle kada pogledate ovaj sloj, jasno vam je da se juče u centru dogodila parada siromaštva i višedecenijske bede.

Nije to beda koja je nastala juče ili preko nekoliko godina. Ne, to je beda koja se negovala mnogo više godina, pa čak i decenijama, inflacijama, lošim privtizacijama, neuspešnim tranzcijama i još gorim investorima gladnih jeftine radne snage.

To je čitav jedan uzgoj gladnih sistematski i planiran, da danas tačno budu to što jesu. Ljudi bez volje koji veruju da bolje od toga ne može barem ne za njih u ovoj državi. Jakne u kojima su juče stajali na Trgu slobode liče na one iste jakne u kojima su čekali u redovima za hleb i mleko, a pogledi su govorili da oni i više nisu tu, već samo odrađuju još jedan u nizu zadataka koji se ređaju u onome što im je ostalo od života.

Ova tekst nema za cilj opravdanje njihovog dolaska u Novi Sad, već samo pokušaj da razumemo kako jedno ljudsko biće dođe do toga da ga četvrtkom posle podne vozaju desetinama kilometara od njegove kuće za hiljadu dinara i sendvič.

Zašto iko ikad i pomisli da pristane na to? Upravo zato što im je višedecenijska beda uzela sve, pa i slobodu, jer ona sada pripada ljudima koji mogu da ih ucene i platom od dvadeset hiljada dinara.

Možemo reći, čovek uvek ima izbor i i zato njihova odgovornost u ovoj situaciji apsolutno postoji, problem je samo u tome što je nezgodno osuđivati tuđe izbore ako se nismo nosili sa okolnostima u kojima su oni doneti.

Ko ne dođe na Vučićev skup, nek se spremi za smanjenje plate

Ili si sa njima ili gladan

Nikada mi nije bilo jasno zašto bi bilo ko bio član stranke u Novom Sadu ili Beogradu zarad minimalca. Barem u ova dva grada uvek mogu da se nađu poslovi koji su plaćeni toliko ili nekad i više a da ti savest bude čista. Neko će reći, ali oni neće da peru čaše ceo dan, kad mogu da ne rade ništa.

Ali oni ipak rade. Da li je to ostavljanja komentara na portalima ili neka druga aktivnost za stranku ta plata ipak mora da se odradi. Zato mi nije jasno zašto jednostavno ne zakucaš na vrata nekog ugostiteljskog objekta i sačuvaš barem malo zdravog razuma i dostojanstva.

Situacija u ostalim delovima Srbije drastično je drugačija. Znate li da su u prodavnicama na selu plate oko 15 hiljada dinara? Da postoje fabrike u kojima je plata minimalac, koji trenutno iznosi 27 hiljada dinara, pa zaposleni moraju da vrate gazdi sedam hiljada i budu srećni što imaju doprinose.

U takvim mestima imate po koji kafić, neku prodavnicu i to je to. Što znači da direktno zavisiš od države, njenih preduzeća ili investitora ako hoćeš da platiš račune. To su ipak okolnosti u kojima je teže doneti neke odluke.

Možemo sa opravdanjem pomisliti ali to je baš razlog da budu besni, da se pobune i izbore za nešto bolje. Problem je samo u tome što su ti ljudi istrošeni, nada im je ugašena i njihov jedini cilj je da nekako opstanu u uslovima u kojima su se zatekli.

Po onome što može da se vidi na njhovim licima nikakve tu energije za pobune nema i na tome se radilo mnogo godina unazad.

Sve ovo što pišem odnosi se isključivo i samo na one koji najčešće budu fotografisani. Ljudi bez zuba, u staroj odeći, očigledno na večitoj klackalici između apsolutnog i onog što je nama poznato kao uobičajnog siromaštva. Oni kojima se tako lako smejemo, a zapravo su u celom sistemu oni najgore prošli.

Na kraju, ne moramo razumeti njihovu odluku da pristanu, ali moramo se zapitati kad je siromaštvo postalo smešno? Ja sam ga videla uživo i verujte nema tu ničeg ni najmanje smešnog.

Svi oni drugi u kožnim jaknicama, odelcima, sa sveže izlivenim noktima, dobro uparenim tašnama i cipelama, skupim kožnim jaknama, sve te svite nekih članova i odbora nekih koji su se „izborili“ za ono što im (ne)pripada, oni imaju svoju ulogu i oni su neka druga dimenzija iste ove priče.

Zanimljivo je da čak i oni ove najnesrećnije među njima gledaju sa visine, idu sa druge strane ulice, čekaju da njihova grupa prođe, da se ne bi mešali. Oni su zaista u zabludi da su bolji od njih. A zapravo nisu. Gori su.

Jer su mlađi, jer još nisu istrošeni, jer su imali kud i kamo bolje okolnosti da donesu drugačije izbore. Njihovoj iluziji da su mnogo više i da nisu u istoj korpi sa onima sa sendvičem u ruci, e tome bi mogli da se smejemo. Ali i da naučimo nešto.

Imamo pravo da ne razumemo te najnesrećnije i da ne opravdavamo njihovu odluku. Imamo pravo i da verujemo da mi sebi tako nešto nikad ne bismo dozvolili kakva god da je situacija. Ono što je važno da razumemo, jeste kako su oni u tu poziciju došli jer svako siromaštvo i beda koja predugo traje na kraju neminovno vodi gubitku slobode koju je kasnije jako teško vratiti.