Miroslava je pokušala sve da iščupa sina iz kriminala, a onda su ga našli u lokvi krvi. Tu je počela njihova najveća borba

Kada je te vrele avgustovske noći 2017. dovezen u novosadski Urgentni centar, Branko Švonja bio je u dubokoj komi: mozak mu je bukvalno bio natopljen krvlju i lekari mu nisu davali nikakve šanse. Njegova majka Miroslava dobro se seća telefonskog poziva koji joj je razbio život u paramparčad, ali isto tako dobro pamti trenutak kada je odlučila da, mimo svih prognoza, dokaže da su čuda i te kako moguća.

A dokaz je tu i ne može biti jači: zahvaljujući njenoj posvećenosti i ljubavi, Branko je hiljadama svetlosnih godina od onoga što su predviđali doktori. Rekli su, ako slučajno preživi, biće kao biljka…

Bez znakova života

– Tog stravičnog jutra, stariji sin javio mi je da je Branko pretučen i da je u bolnici, ali ni slutila nisam šta me čeka kada sam kao bez duše odjurila u Urgentni centar. Moje dete bilo je u hirurškoj sali, odlučili su da ga operišu samo zato što je mlad i nisu mi dali ni trunku nade da će ostati živ – započinje Miroslava svoju potresnu priču.

Od policije, koja je dopratila njenog sina, saznala je da je Branko brutalno prebijen čeličnom šipkom u blizini njihove kuće u Veterniku, i ostavljen da leži u lokvi krvi. Hitnu pomoć pozvao je slučajni prolaznik, a lekari su na licu mesta konstatovali da ne daje znake života i da mu je teško povređena glava.

Celo telo bilo mu je prekriveno modricama pa su posumnjali da se radi i o unutrašnjem krvarenju. Intubirali su ga i prebacili u bolnicu, to je bilo sve što su mogli da učine.

Ko se mača hvata…

– Ako me pitate da li se tako nešto moglo očekivati, odgovoriću iskreno – jeste. Godinama sam strahovala da će se desiti neka tragedija, jer je moj Branko od rane mladosti bio problematičan – priznaje Miroslava koja radi kao medicinska sestra u Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici i vrlo je dobro znala kakve su prirode rane njenog sina.

Hirurzi su ustanovili da Branko ima ogroman hematom na levoj strani mozga, ali drugih unutrašnjih povreda, uprkos krvničkom batinanju, srećom nije bilo. Ako se tu uopšte moglo govoriti o sreći.

Bez svesti i na aparatima

Sedela je pored kreveta svog sina koji je ležao bez svesti, natečene glave, s otvorom na lobanji koji je trebalo da amortizuje otok na mozgu. Čulo se samo zujanje aparata koji su održavali u životu njeno dete koje je sledećeg meseca trebalo da napuni dvadeset četiri godine i pitala se da li je učinila baš sve da bi sprečila takvu nesreću.

Haos u kući

Branko je, ističe Miroslava, bio hiperaktivno dete – blago rečeno.

– Od malih nogu nije ga držalo mesto, bio je neverovatno nemiran, uvek spreman da se izmigolji, pobegne i napravi neki eksces. Morala sam stalno da ga držim na oku, užasno sam se plašila da će se povrediti. Nije voleo da spava, imala sam utisak da misli da će nešto važno propustiti, od ranog jutra jurcao je po kući i pravio haos. Posumnjala sam da se radi o ADHD poremećaju, čitala sam dosta o tome i došla sam do zaključka da Branko nema osnovni simptom, nedostatak pažnje. Još kako je umeo da se fokusira i to je došlo do izražaja kada je krenuo u školu. Lako je učio, bio je među najboljim đacima, ali je zato disciplina predstavljala ogroman problem, stalno se svađao i tukao, malo-malo pa me je učiteljica zvala “na raport” – seća se Miroslava koja je Branka, kada je bio u petom razredu, odvela kod psihologa.

Predložio joj je da ga što više angažuje u vannastavnim aktivnostima i tako je nemirni dečak počeo da svira harmonuiku, igra folklor i trenira košarku.

Tačka preloma

Izgledalo je da su stvari konačno došle na svoje mesto. Branko, koji je izrastao u visokog i snažnog momčića, već u sedmom razredu bio je najbolji košarkaš u školi i smešila mu se lepa sportska budućnost. Voleo je i folklor, ali su baš na jednom gostovanju srušeni svi njegovi snovi.

– Nezgodno je pao, teško je povredio nogu i lekari su rekli da zaboravi na košarku. Čvrsto je odlučio da opovrgne njihove prognoze i posle nekoliko meseci vratio se na teren, ali… Više nije bio najbolji i to ga je potpuno slomilo. Iako je tada, kao uostalom svih tih godina, cela porodica bila uz njega i hrabrila ga, u njegovoj glavi nešto je kvrcnulo i kola su nezaustavljivo krenula nizbrdo.

Bezuspešni pokušaji

Nakon žučne svađe s trenerom u kojoj je palo mnogo teških reči i uvreda, Branko je prestao da igra košarku, ocene su mu bivale sve lošije, imao je mnogo neopravdanih izostanaka, nastavnici jednostavno nisu mogli da izađu na kraj s njegovom agresivnošću i drskošću.

– Sve smo pokušavali da bismo ga smirili, razgovarali smo s njim, molili ga, kažnjavali, ništa nije vredelo – opisuje svoju roditeljsku nemoć naša sagovornica.

Sve gore od goreg

Da sve bude još gore, Branko se uhvatio lošeg društva. Navijači su postali njegova druga porodica u kojoj su važila neka nova pravila: baja si ako si loš, umeš da se tučeš, ako napadaš, pretiš… I ako si van zakona.

Videla je Miroslava kuda sve to vodi, ali nije odustajala od svog deteta. Znala je da taj agresivni, besni i drski dečak, koji je prosto privlačio nevolje, ima divno srce i plemenitu dušu.

Na sve načine pokušavala je da ga usmeri na pravi put, a prvi korak bilo je odvajanje od lošeg društva. Kada je završio osnovnu školu, prebacila ga je u svoj rodni Žabalj, gde je Branko upisao gimnaziju.

I nastavio po starom – sukobi, tuče, vređanje profesora.

Raspust je dočekao sa osam jedinica, gomilom neopravdanih i ko zna koliko ukora zbog lošeg vladanja, pa ga je Miroslava preko veze ubacila u Elektrotehničku školu u Novom Sadu, a tu ga je sačekalo staro navijačko društvo.

O učenju, naravno, nije bilo govora i Branko je na kraju izbačen, da bi malo kasnije vanredno završio Saobraćajnu školu. Ali, opametio se nije.

Kasna odluka

– S vremena na vreme osetio sam želju da se smirim, ali to bi trajalo vrlo kratko i obično se dešavalo kad bi policija došla u našu kuću. Ni sam ne znam koliko sam puta bio hapšen, jednom sam mesec dana odležao u istražnom zatvoru na Klisi a mama je i tada podržavala i verovala da ću se promeniti. Zbog nje mi je najviše žao što sam nastavio da živim na ivici zakona – uključio se u razgovor Branko koji se u jednom trenutku potpuno udaljio od porodice, čak i od brata s kojim je bio izuzetno blizak.

Živeo je onako kako je želeo, od danas do sutra, iako je znao da to ne vodi ničemu. Trebalo je da prođu godine i godine da to shvati.

Definitivnu odluku da iz korena promeni život doneo je mesec dana pre kobnog napada. Imao je devojku, planirali su da iznajme zajednički stan, nameravao je da se zaposli, da bude kao sav normalan svet.

Nije mu se dalo.

Nema predaje

Nesrećna majka koja je sate i sate provodila u bolnici pored postelje svog teško povređenoig sina nije se mirila sa sudbinom koju su mu predvideli lekari. Na tešku povredu mozga nadovezala se sepsa, bilo je sve manje šanse da će ostati živ, a i ako bi bio te sreće, rekoše joj da se ne zna koji su centri u mozgu povređeni i kako bi izgledao njegov život.

Miroslava koja je svojevremeno završila školu za fizioterapeute, odlučila je da sve svoje znanje i umeće iskoristi kako bi im dokazala da nisu u pravu.

Slep, nem i paralizovan

Kada se teška infekcija povukla, što je bilo veliko čudo i znak da treba da veruje u Brankov oporavak, njenog sina skinuli su s respiratora i stavili mu kanilu za disanje. Bio je to prvi pozitivan pomak i Miroslava je počela s laganim masažama i pasivnim vežbama.

Od prvog dana pričala mu je pevala i ljubila ga, usrdno se moleći Bogu za njegovo zdravlje. A onda joj je Branko jednog dana stisnuo ruku… Lekari joj nisu verovali, mislili su da halucinira, no, ubrzo su morali da priznaju da su pogrešili. Vratio se svesti, ali cela leva strana bila mu je oduzeta, bio je slep, u pelenama i nije mogao da govori.

Na svojim nogama

Usledio je odlazak na Kliniku za rehabilitaciju, gde je Miroslava uz svog sina provodila po dvanaest sati dnevno, primenjujući na njemu najefikasnije fizioterapijske tretmane i masaže, a nakon toga odlazila je na posao u Sremsku Kamenicu.

Branko je hranu dobijao preko sonde i užasno je smršao, ali je zahvaljujući svakodnevnom vežbanju, dosta ojačao. Kada je prvi put uspeo da sedne, Miroslava je bila van sebe od sreće, da bi pred kraj boravka na Klinici, stao na svoje noge.

– Pridržavali smo ga, naravno, leva strana tela i dalje mu je bila paralizovana ali bio je to trenutak za pamćenje – kaže požrtvovana majka koja je svog sina sve vreme učila da govori i niko nije bio ponosniji od nje kada je nakon upornog vežbanja glasova i slogova, konačno izgovorio prvu reč – “mama”.

Njena velika beba

Oporavak se nastavio u banji Melenci, gde su Branku izvadili kanilu za disanje, a počeo je i da jede bez sonde: majka ga je hranila kašičicom, onako u pelenama, ponovo je bio njena beba.

Tri meseca posle nesreće, probudio se sa tračkom svetla u očima. Bio je to neočekivan dar s neba u koji u prvom trenutku nisu poverovali.

No, kada se ispostavilo da zaista razlikuje svetlo od tame i da se mračna koprena postepeno povlači s njegovih očiju, znali su da su nadomak pobede. Polako je počeo da raspoznaje boje, zatim je mama krenula da ga uči slova… Sve ispočetka.

Čudo nad čudima

U junu prošle godine, deset meseci nakon mučkog noćnog napada, Branku se vratio osećaj na levoj strani tela, i posle samo nekoliko dana vežbanja, mogao je da hoda. Bilo je to, doduše, daleko od normalnog, koristio je štap i uz njega je stalno morao da bude neko da ga pridržava, ali pravio je korake, sve čvršće i sigurnije.

Majka Miroslava, njena bezgranična ljubav i posvećenost ponovo su demantovale zvaničnu medicinu, koja nikada neće moći da objasni čudesni oporavak Branka Švonje.

Ostalo je još samo malo

Rehabilitacija nekadašnjeg opasnog momka nije, međutim, sasvim završena. Branko hoda samostalno, ali još nije potpuno siguran na nogama, zbog čega redovno trenira u maloj kućnoj teretani, što bi, uz majčine masaže, trebalo da mu pomogne da potpuno eliminiše paralizu leve strane tela.

Nikuda ne ide sam jer se teško orijentiše u prostoru i ima velikih problema s kratkoročnim pamćenjem. Dešava se da ne može da se seti nečega što se dogodilo pre sat vremena, zaboravlja lica i imena ljudi koje je nedavno upoznao, ali i to, zahvaljujući terapiji profesorke Gordane Ocić, poznatog beogradskog neurologa, ide nabolje.

Ničega se ne seća

Najveća praznina u Brankovoj memoriji jeste užasna avgustovska noć: ne seća se ama baš ničega što se desilo i nema predstavu o tome ko bi mogli biti ljudi koji su ga tako krvnički pretukli.

Oni nikada nisu otkriveni i verovatno će ostati nekažnjeni za svoj zločin, ali on ne želi da razmišlja o tome.

Cilj mu je da se potpuno oporavi, da se zaposli i zasnuje porodicu, da živi kako Bog zapoveda, na radost svojoj neverovatnoj majci Miroslavi i bratu Bojanu, s kojim je bliži kao nikada ranije.