Priznanja i nagrade su sumnjiva stvar

Jedan od najuspešnijih novosadskih sastava, iako je epitet „novosadski“ već odavno prevazišao. Obojeni program. Na prostoru čitave bivše SFRJ važe za pionire novotalasnog zvuka, a na njihovim hitovima i svirkama stasavale su generacije zaljubljenika u drugačiju muziku i, dakako, u drugačiji život od onog koji nam je svima tokom minulih nekoliko decenija nuđen kao „jedini izbor“. Bend je nastao početkom osamdesetih, a 1990. objavio je svoj prvi album. Sve ostalo je, kako veli stara fraza, „istorija“. Nedavno su nastupili u klubu „Quarter“, nakon prilično duge koncertne pauze.

– U Novom Sadu sviramo kao i u svakom drugom gradu, ne prečesto, i ne po svaku cenu. Nama je svaki koncert bitan, i u tom smislu se trudimo da ti koncerti budu podjednako uzbudljiv događaj i za nas, ali i za publiku – priča za portal luftika.rs frontmen i pevač Obojenog programa, Branislav Babić Kebra.

Od poslednjeg albuma prošlo je oko tri godine. Imate li nešto novo u planu i, ako imate, šta i kada možemo očekivati?

– Počeli smo nešto novo da radimo, pesme naravno (smeh), ali to je sam početak, i teško je sada predvideti kojim tempom će se to razvijati. Radimo, uživamo u tome, i to je najvažnije.

Vaš prvi album, objavljen 1990. godine, zvao se „Najvažnije je biti zdrav“. Od tada je prošlo 25 godina, a čini se da nam „zdravlje“ ni danas nije na zavidnom nivou. Šta se promenilo? Je li se promenilo išta suštinski?

– Možda bi najistinitiji odgovor na to pitanje bio – promenilo se svašta, ali su nam problemi ostali isti. Pojma nemam, život ide dalje. Ceo svet se menja, pa tako i mi. Na prošlost ne mogu da utičem, razmišljam samo o budućnosti, i to je to.

Kad smo već kod naziva albuma i pesama, jedna od numera sa vašeg (za sada) poslednjeg albuma naslovljena je sa „Da li smo naučili živeti u kapsuli?“. Jesmo li još uvek u toj kapsuli, kolektivno, i koliko smo na nju naučeni, izdresirani…?

– To je u nekom smislu individualni doživljaj, i svako može sebe da pronađe ili ne pronađe u tome, na ovaj ili onaj način. Neka to svako tumači onako kako misli da treba, i to je to.

Rekosmo već da je od vašeg prvog albuma prošlo 25 godina, a postojite već više od tri decenije. Kako ti zvuči sama ta činjenica da su nekadašnji mlađani „pioniri novog talasa“ danas među najzrelijim i najiskusnijim bendovima na ovim prostorima? Koje osećanje ti je dominantno, kad pogledaš u te tri decenije – nostalgija, seta, ponos, zadovoljstvo…?

– Od ove četiri ponude, najbliže mi je zadovoljstvo. Ali ne zadovoljstvo učinjenim, jer nekako uvek misliš da možeš bolje, već je sve vreme bilo zadovoljstvo to raditi. I dan-danas je taj osećaj zadovoljstva prisutan. Radimo ono što volimo, i u tom smislu smo zadovoljni.

U vreme kada ste nastajali i kasnije, tokom devedesetih, Novi Sad je bio izuzetno plodan, kada je reč o novim bendovima. Kako ti danas izgleda novosadska scena i koliko ti ljudi imaju šanse da, u okolnostima kakve su trenutne, jednog dana izrastu u „brend“ poput „Obojenog programa“ ili nekih drugih uspešnih i poznatih ovdašnjih sastava?

– Voleo bih kada bih imao više vremena da se bavim tom scenom, jer sigurno postoje zanimljivi i kvalitetni bendovi. E, sad, kakve su im šanse… Realno, mnogo veće nego pre, pre svega zahvaljujući pojavi interneta, kao novog medija, i zahvaljujući samoj toj mogućnosti da bend može sam da kreira vlastitu prezentaciju. Treba verovati u sebe i svoj rad i raditi. Verovati i raditi, verovati i raditi. I neko će to već primetiti.

Prvi ste bend sa ovih prostora koji se pojavio na MTV-u, a o vama je govorio i čuveni John Peel u svojim radijskim emisijama. Koliko ti je bitno da budete prepoznati u širim geografskim okvirima, ne samo kao „srpski bend“, već jednostavno kao „bend“? S tim u vezi, znače li ti priznanja i nagrade i postoji li nešto od toga što katkad „potajno“ priželjkuješ?

– To geografsko je bitno, ali i nije bitno. Kada praviš muziku, ne razmišljaš o tome. A ako nešto izađe van granica očekivanog – super. Priznanja i nagrade u stvaralaštvu su mi malo sumnjiva stvar, jer ne kapiram baš taj sistem vrednovanja. Samim tim, ništa ne očekujem, niti išta priželjkujem.