Za Bojanu Todorov Vojvodić saznala sam slučajno tako što sam naletila na njenu fejsbuk stranicu “Bojana – hedonista, život u Norveškoj” koju prati oko 16 hiljada ljudi, na kojoj nas Bojana iscrpno izveštava o životu u ovoj zemlji, ali i navikama Norvežana, otkriva njihov karakter, svakodnevicu, način na koji se odnose prema ljudima, poslu, prirodi, uz to daje sve potrebne informacije onima koji žele da se presele u Norvešku.
Neretko se dešava da svojim objavama potpiri ljude sa ovih prostora, čime se otvara diskusija da li je u Norveškoj zaista tako kako Bojana piše, bolje i zdravije nego u Srbiji.
Da ne bismo nagađali, poslali smo Bojani pitanja na koja je ona odgovorila iskreno, bez uvijanja, otkrivajući i kako je u Srbiji dva puta zbog stresa bila hospitalizovana što je i presudilo da spakuje kofere.
– Nakon što se završila fakultetska bajka, sačekao me je šok, ne samo mene, nego većinu moje generacije. Državne apoteke raspadale su se u to vreme. Zauvek sam zahvalna što sam stažirala dok nije nastao totalni kolaps na tržištu – kaže Bojana koja je diplomirala 2012. na Farmaceutskom fakultetu u Novom Sadu, a specijalizirala na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu.
– Staž sam obavila u državnoj apoteci gde je još uvek postojalo poštovanje, dok je radno vreme još uvek bilo normalno i broj zaposlenih u smeni prihvatljiv. Upoznala sam divne kolege sa godinama iskustva, slušala i upijala sve što znaju.
Nakon završetka staža i polaganja državnog ispita kojim sam dobila licencu za rad, počeo je polako pakao. Nije lako naći prvi posao, svi traže nekoga sa iskustvom, a kako da ga stekneš ako ne dobiješ priliku?
Kada je prilika stigla, nisam znala da li su gori uslovi rada ili radno vreme, o plati da i ne govorim. Nije ličilo ni 10 odsto na ono što očekujemo nakon studija.
Već tada sam počela da istražujem gde bih mogla da odem i radim u uslovima koji su u skladu sa mojim principima – kaže Bojana ističući da je tada Norveška prvi put došla kao ideja jer je videla da su farmaceuti tamo tražena profesija, uz to odgovarala joj je uređenost ove zemlje, predivna priroda i zakoni koji važe za sve jednako.
– Pokušavala sam u međuvremenu da otkrijem da li je sve što mi se događalo do mene ili ipak našeg sistema i svega lošeg što me je gušilo. Menjala sam zbog toga poslove, ali svaki put sam dobijala potvrdu da zemlja u kojoj sam rođena nije zemlja koju bih odabrala za život.
Dva puta sam završila u bolnici zbog stresa, a kada se dogodilo drugi put, u leto 2018. rekla sam sebi – Dosta je bilo!
Smatram da ne možemo da ozdravimo u istoj sredini gde smo se razboleli. Svako od nas stres, životnu, poslovnu situaciju, generalno društvene okolnosti doživljava na drugačiji način. Ono što je nekome normalno – kako svi, to tako mora, ja nisam doživela tako.
Rekla sam – znam da ne mora jer tamo negde ljudi žive normalno. Tada sam počela da intenzivno učim norveški jezik, prijavila sam se za intervju, dobila posao, boravišnu dozvolu i 1. septembra 2019. počela da radim u Norveškoj apoteci.
Najteže mi je bilo pozdraviti se sa mamom, tatom, sestrom i dedom, spakovati život muža i mene u 4 kofera.
Na pitanje koja je razlika u radnim uslovima ovde i u Norveškoj, Bojana odgovara:
– Rad ovde ne može da se poredi sa radom u Srbiji. Dok su nas u Srbiji često nazivali prodavačica, ovde vam to niko ne govori.
Prvo jer to nismo, drugo jer je ovde ogroman akcenat na stručnom delu i receptima, a ne na prodaji. Ovde sedimo dok radimo, svako ima svoju recepturu.
Svaki recept mora biti prekontrolisan od strane nas farmaceuta pre nego što se izda, tako da farmaceut kontroliše i tehničare i sebe. Ovde svaki lek ima svoju lokaciju, način upotrebe leka se štampa tj. mi pišemo a zatim štampamo i lepimo na svaku kutiju leka.
Svaka kutija se skenira pre izdavanja da se proveri da nije falsifikat. U apoteci nema požurivanja, radite svojim tempom svoj posao na odgovoran način.
Na ulasku u apoteke nalezi se aparat gde uzmete broj, sedite i čekate svoj red baš kao u banci. Najveći šok za nas kada stignemo je što ovde niko nije nervozan, niko ne žuri i čekanje u redu je deo kulture.
Kada završite sa jednim pacijentom, stisnete sledeći broj i svakome se posvetite na miru.
Kakvi su Norvežani?
– Dolaskom u Norvešku osetite šok jer su svi neverovatno nasmejani i prijatni bez obzira odakle ste. Taj osmeh vas zarazi i postanete i sami takvi. Prijatno je gledati nasmejane ljude bez briga.
Norvežani su ljudi od poverenja i kada smo stigli nas su ključevi od kuće sačekali u sandučetu, a vlasnika nikada nismo ni upoznali. Ovde se sve obavlja digitalnim putem.
Depozit se stavlja na sopstveni račun, pa se zaključa kodom sa vaše strane i strane vlasnika da taj novac ne može da se dira. Isto tako kada se selite, samo se digitalno otključa novac.
To je možda i razlog zašto ovde krađe gotovo ne postoje. Sve se plaća karticama i sav novac je na karticama.
U Norveškoj i kada na ulici kupujete jagode od lokalaca plaćate karticom.
Kakav je standard, kolika im je prosečna plata, koliko koštaju kirije, kolike su dažbine, da li su hrana, garderobe, izlasci skupi?
– Cene kuća u okolini Trondhejmu gde mi živimo su oko 1300 evra trenutno, dok su u gradovima i do 2000 evra. Depozit je uglavnom u visini 2 ,3 kirije.
Cena struje u Norveškoj izuzetno varira od mesta gde živite i od firme koja vam isporučuje struju. Najveći račun prošle zime za kuću od 100 kvadrata smo platili 370 evra, ove godine će biti oko 500 evra.
Hrana je skupa u Norveškoj kada stignete iz Srbije jer ćete 6 listića salame platiti 3 evra, hleb je između 3-5 evra.
Veliki je šok, ali kasnije se naviknete.
Plata u Norveškoj izuzetno varira i teško je reći pravu cifru jer sve ovde zavisi od Poreske uprave.
Jedna cifra će biti na papiru, ali onda se gleda da li živite sami, sa partnerom, decom, da li oboje radite, imate li automobile, kredite i sve te stavke odrediće iznos plate koju vi mesečno dobijate.
Norvežani sve dele na pola – troškove za kuću, hranu i decu. Ne plaćaju jedni drugima račune, bakšiš ako ostave to sve ide preko kartice ovde – ukucate proizvoljni iznos.
Što se tiče kozmetike ovde su cene ili identične cenama u Srbiji ili niže! Ovde su popusti kontantno 30-50 %.
Garderoba nije skupa ona klasična na koju smo navikli mi sa Balkana, ali praktična garderoba koju oni i najviše kupuju jeste skupa ali sa razlogom.
To su skijaške pantalone, obuća otporna na vodu, jakne i vunene stvari koje su ovde mnogo popularne. Ili ih kupuju ili štrikaju sami džemper, šalove, kape i sebi i deci.
Norvežani štrikaju svuda! U avionu ih najčešće viđam. Na pauzama takođe, na plaži, na kampovanju, dok piju kafu u kafiću sa prijateljima. Kažu da ih to smiruje, da je dobro za mozak za psihu i motoriku.
Verovatno je to, uz izuzetnu fizičku aktivnost, jedan od razloga zašto viđam ljude od 90 godina koji izgledaju kao da imaju 70. Ovde su svi izuzetno aktivni – obožavaju plivanje i treninge u vodi gde i sama idem.
Gledam te ljude sa mnom u bazenu i ne vidim godine ni starost, vidim samo energiju.
Takođe, mnogo planinare, šetaju, skijaju. Ovde se riblje ulje i dalje uzima svaki dan i prodaje se u neverovatnim količinama.
Jedu mnogo losos i bakalar – meni omiljena riba, i borovnice koje su fenomenalne a možete ih brati ovde i sezoni.
Kako funkcioniše zdravstvo u Norveškoj?
– U Norveškoj je zdravstvo blaže nego kod nas. Preporuka je uvek: odmori, proći će, bez stresa i žurbe jer je bolovanje ovde plaćeno 100% a takođe imate i sopstveno bolovanje, 24 dana godišnje koje koristite za lakše bolesti, plus 10 dana po detetu godišnje.
Ne propisuju se antibiotici odmah. Prvo se uvek uradi analiza krvi a rezultati su za 5 minuta. Tada vas lekar prozove i pogleda rezultat, pa odluči o terapiji koja je adekvatna.
Sve se plaća takođe digitalno, sami ukucate svoj norveški matični broj i na ekranu aparata vam se pojavi iznos koji treba da platite. Uglavnom je to oko 20 evra.
U Norveškoj postoji sistem da nakon što ste platili određeni iznos od cirka 300 evra, sve posle vam je besplatno, i posete lekarima i uglavnom većina lekova.
Kako provodiš vreme u Norveškoj?
– U Norveškoj sam se ponovo vratila prirodi. Ovde je apoteka u kojoj radim na 200 metara od mora, a reka na 500 metara tako da svoje pauze uglavnom provodim napolju u šetnji, a ako je kiša onda sam u kuhinji apoteke gde imate sve kao kod kuće.
Obožavam da vozim bicikl i da vozom kanu. Veslanje u moru, ili obližnjem jezeru je za mene totalno resetovanje.
Ovde nema restorana i haosa oko jezera, mora, reke nego sve nosite sami. Hranu, piće, možete da pečete roštilj na način kako je to dozvoljeno i gde. Tako da je ovde fokus na prirodu i mir to je ono što mi se dopada.
Mnogo stvari sam naučila od norveških kolega koji su divni prema meni i dobila sam pomoć svaki put kada sam je tražila, a nekada se ponude i sami.
Oni su jako nezavisni. Tako se uče od vrtića gde već sa 2 godine deca sebi mažu parče hleba, oblače se sami i sve što je moguće.
Dete se ovde pušta da bude samostalno. Najveći šok možda je što deca spavaju napolju do minus 10. Uglavnom je obavezno da su 4 sata dnevno napolju bez obzira na vremenske uslove, ne sređuju decu za vrtić, školu nego nose praktično vodootporne stvari.
Često ćete videti roditelje da sede na kafi ili jedu u restoranu, a dete napolju spava u kolicima. Ovde se nigde ne puši i to mi je omiljena stvar, nego dete spava napolju zbog svežeg vazduha.
Temperatura varira, imali smo zimu sa minus 22 ali i sa plus 7! Kao i leto sa plus 32, što je pakao jer je sunce ovde izuzetno nisko, blizu i jako peče tako da smo suprug i ja jednom izgoreli na svega plus 13!
Od tada ne idemo bez kreme za zaštitu od sunca – kaže Bojana dodajući da je za nju zabava svuda ista.
– Ja svoje koleginice uvek pozovem na rođendan, one dođu i svi se lepo provedemo. Zabava je za mene svuda ista, humor je sličan.
Imamo i divne komšije sa kojima smo u kontaktu od kada smo stigli. Mnogi ovde ne zaključavaju kuće, niko nema ograde, zavese – ovde gledate i živite poverenje!
Ovde sam našla svoje mesto pod suncem sa pravim društvenim vrednostima.
Dodaj komentar