Bojana Ćorilić je rođena 1995. godine u Novom Sadu gde je odrasla, studirala i radi kao programerka.
Njena životna priča, neiscrpna snaga i entuzijazam nam dokazuju da naše slabosti mogu da otkriju naše najveće izvore moći i da posluže kao primer svima koji ne znaju kako dalje.
Pre 6 godina otišla je sa drugaricama na žurku – a probudila se u bolnici. Ranjena je sa 6 metaka u masakru u Žitištu gde je život izgubilo 5 a ranjeno 22 ljudi. Bila je u komi skoro 7 dana, amputirana joj je leva noga ispod kolena.
Svakim padom sam bila jača
Uprkos maloj šansi da preživi i predviđanju da verovatno nikada neće uspeti ni da pomeri ruku, devojka nepokolebljive snage, nesalomive volje i pozitivnog duha se oporavila i nastavila život tamo gde je izgledalo da je zlokobne noći 2. jula 2016. godine – stao.
Danas, svojim osmehom odoleva svim strahovima i problemima, dok je slabosti pretvorila u svoju najveću snagu. Bojana je uzor i inspiracija mnogim ljudima u Srbiji i inostranstvu kojima nesebično pomaže preko društvenih mreža na kojima sa mnogo razloga nosi ime Strength Girl.
– Sve je bilo kao u snu, kao da sam u nekom filmu i čekam da se završi pa da se vratim u “stvarnost”. Dugo nisam verovala šta se dešava i čekala sam da se probudim iz tog ružnog sna, nisam htela da prihvatim šta se dešava jer mi je tako bilo lakše. Mozak je fascinatan. On nas štiti od nas samih. Tek kada sam bila spremna da prihvatim šta se sve desilo, mozak je to odradio.
Kada se desi tragedija u čovekovom životu, on uvek prolazi kroz pet faza tugovanja: neprihvatanje, bes, tuga, prihvatanje, sreća. Tako sam i ja. Prošla sam kroz sve faze i tek sada vidim da sam morala, da bih nastavila dalje. Ne mogu da izdvojim samo jednu kao najtežu stvar, jer sam imala puno izazova, padova i trenutaka kada sam htela da odustanem. Ali nisam, gurala sam dalje i svakim padom sam bila jača – započinje priču za Luftiku Bojana Ćorilić.
Porodica i prijatelji su moja zvezda vodilja
Kaže da je uz ljubav i podršku ljudi, sve moguće.
– Moja snaga su moji ljudi. Svi znate ko ste, volim vas sve! Porodica, prijatelji, nepoznati ljudi, ljudi. Dok sam bila u bolnici, dobila sam jako puno videa, poruka podrške koje su mi jako značile. Zahvalna sam svima i zauvek ću biti zahvalna.
Sve sam ispočetka učila: da dišem, da sedim, hodam, sve što rade bebe. Moj život je počeo “ispočetka”. Ali bez obzira na to, ne postoji stvar koja ne mogu, jednostavno ću je uraditi na drugačiji način. Bez snage porodice i prijatelja znam da ne bih uspela. Oni su moja najveća podrška, moja krila, moja zvezda vodilja. Gurali su me kada kog bih pala, davali mi snagu i nisu davali da odustanem kada nisam imala dovoljno snage – priča mlada Novosađanka.
Nakon godinu dana borbe sa unutrašnjim demonima i boravka po bolnicama povratak na falkutet označava i njen povratak u “normalan” život:
– To je bila prva velika prekretnica i težak korak. Ipak, zajedno, uz veliku podršku porodice i prijatelja, uspela sam u tome. Tada se vraća ona stara, nasmejana Bojana koja je volela ljude, koja je volela život. Naučila sam da su ljudi ti koji nam daju snagu, naši najbliži. Negujte porudicu, prijatelje, ljubav, jer je to jako teško naći. Ključ je i vreme. Vreme nam služi da naučimo da živimo sa tim. Bol neće nestati, ali mi ćemo jednostavno naučiti da živimo sa tim i biće stvarno lakše. Idite dan po dan i okružite se ljudima koji veruju u vas.
Dosta vremena mi je trebalo da prihvatim protezu. Sve dok nisam mogla da prihvatim sebe, nisam mogla ni nju da prihvatim. Sada mi je sve postalo normalno, kao što neko obuje čarape i patike pre nego što izađe napolje, tako ja stavim protezu. To je postalo pomagalo koje mi omogućava da nastavim da živim svoj život – ističe naša sagovornica.
Život nema drugo poluvreme
Proces oporavka učinio ju je mnogo zrelijom ličnošću i sada drugačije posmatra svet.
– Život nema drugo poluvreme. Život je samo jedan, zato živi ga najbolje kako možeš, jer već sutra može sve da se promeni. Ako ti se čini da nema izlaza, ne odustaj! Kad god padneš, ustani i ne odustaj. Jer padaćeš 100 puta i iz svakog pada ćeš nešto naučiti.
Shvatila sam da je život kratak i da ga treba živeti punim plućima. Ali i ona stara Bojana je ostala, uvek spremna za novu avanturu, ona koja nikada ne odustaje i za sve nađe način. Vrlo sam komunikativna i volim da pomažem drugim ljudima. Volim ljude. Otkad znam za sebe, uvek sam volela da pomažem drugim ljudima – objašnjava mlada heroina i dodaje:
– Dosta ljudi mi se javlja za neki savet, pomoć i uvek pomognem onoliko koliko je u mojoj moći. Provođenjem i aktivnostima na društvenim mrežama dodatno motivišem druge ljude da se pokrenu i da žive. Mogu da kažem da sam vrlo uporna, ali i takođe da u sebi nosim onaj srpski inat – opisuje kroz smeh.
Planiram da uživam u životu jer je nepredvidiv
Kao osoba sa invaliditetom, Bojana svakodnevno vežba kako bi mogla da nosi protezu, a ima vrlo skromne želje.
– Verujem da se u životu sve kockice slože i da sve dođe kada treba. Tako je i Vukov centar došao kad mi je najviše trebao. To je centar gde zajedno sa terapeutima vežbam na svojoj snazi, na svom telu. Osim fizičke snage, tamo lečim i dušu jer ta atmosfera, ti ljudi, ta ljubav prema poslu se oseti i hrani moju dušu.
Mogu da kažem da sam i u privatnom životu srećna i ispunjena. Poslednja godina mi je stvarno jedna od lepših i zahvalna sam na tome. Ostao mi je još master rad da završim pa da upotpunim i to poglavlje mog života. Što se tiče daljih planova, trudim se da uživam u životu jer naučila sam pre 6 godina, kako i proteklih par godina da je život nepredvidiv – zaključuje za naš portal Bojana Ćorilić.
Hrabra i uspešna devojka danas živi svoj najbolji život, srećna i ponosna na sebe i ljude oko sebe. Uživa da se druži, izlazi i putuje. Uvek je u pokretu, bez obzira na protezu. Osmeh ne skida sa lica i najbolji je primer da želja za životom prevazilazi i pobeđuje sve nedaće.
Mlada Novosađanka o borbi za Šodroš, svoje zdravlje i zagađenju vazduha
Dodaj komentar