Bojan Rakić (31) je momak koji je uradio nešto što je u jednom trenutku života poželeo svako od nas. Da napusti posao, spakuje kofere i uputi se na daleki put. I dok će velikoj većini putovanje ostati samo pusta želja Bojan je tu svoju ideju sproveo u delo. I to bukvalno baš onako kako maštate: jednog dana je dao otkaz, detaljno se pripremio i krenuo u avanturu života dugu 40.000 kilometara, piše Noizz.
Obično za ljude koji su mnogo proputovali kažemo u žargonu da su obišli pola sveta, ali u Bojanovom slučaju to uopšte nije žargon – jer on je kolima prošao put od Atlantika do Pacifika i nazad, i to za šest meseci.
Samo putovanje je počelo prvog marta ove godine, ali je ideja o njemu rođena odavno, pošto je dugo maštao o jednoj takvoj avanturi.
Ali, za razliku od većine nas koji samo maštamo, Bojan je godinama i radio na tome, skupljao novac i na kraju rešio da se pozdravi sa kancelarijskim poslom kojim se bavio pet godina u Španiji, gde živi, i otisne se na putovanje života – od Tarife na jugu Španije do Vladivostoka
– Nešto tako sam hteo da uradim duže vreme, ali četiri meseca pre puta sam rekao „to je to“, umoran sam od kancelarije i monotonije. Svaki dan sve isto, isti metro, iste stanice, isti ljudi na poslu… Kada sam konačno doneo odluku, odmah sam se bacio na pripreme za put – priča Bojan za NOIZZ.
A kada planirate da obiđete pola planete, i pritom da dobar deo puta spavate u kolima, pripreme moraju da budu ozbiljne. Od tačne rute kojom će se kretati i istraživanja o svakom mestu kroz koje će proći, pa do pakovanja sve neophodne opreme i pripreme automobila koji je u zadnjem delu imao dušek za spavanje.
Pripreme za put
Bojan je sve pripremio sam, a onda je napravio maršutu. Prva tačka je bila grad Tarifa, pa je tako prvo putovanje bilo od Madrida u kojem živi do ovog španskog mesta u Andaluziji.
U Španiji se pozdravio sa devojkom i krenuo na put preko Pirineja, Alpa, Lago di Garde, pa sve do Dolomita. Njegovo putovanje od Španije do Rusije je teklo preko Francuske, Italije, Slovenije, Srbije, Bugarske, Turske, Gruzije, Kazahstana, Kirgistana i Mongolije i u svakoj od tih zemalja je doživeo poneko nezaboravno iskustvo i upoznao neverovatne živopisne ljude.
– U Srbiji sam sa majstorima radio na kolima, menjao neke stvari, stavljao ojačanja… Skijao sam na Kopu sa drugarima uz malo rakije, pa malo u Bugarskoj, pa nastavio preko Kapadokije u Turskoj. U Tbilisiju sam ostao 10 dana sa drugarima sa fakulteta, došao sam tačno na rođendan jednog od njih. Nakon toga je usledilo skijanje na malo preostalog snega iznad Gergeti Triniti crkve na planini Kazbek. Pa onda Dagestan. Tu mi nije bilo baš svejedno zbog njihove reputacije, što na netu, što ovako, ali me je jedan poznanik sa kajt foruma primio kao svog brata u kuću. I tu sam ostao oko deset dana. Bilo je fenomenalno, ljudi, hrana, sve. Vozio sam kajt na Kaspijskom moru, otišao oko četiri kilometra od obale do napuštene fabrike torpeda Dagdizel koja stoji izolovana na platformi. Posle sam isto u Samari odseo kod još jednog kajtera Denisa, Rusa uzbekistanskog porekla. I on me je ugostio kao cara. Denis je inače, bivši pilot ruske armije. Pokazivao mi je svoj arsenal oružja i bilo mu je krivo što ne možemo da pucamo iz njegovog kalašnjikova zbog Svetskog prvenstva jer su bile pojačane bezbednosne mere – priseća se Bojan svog neverovatnog putovanja.
Kirgistan je priča za sebe
U Kazahstanu je posetio Aralsko more, slano jezero koje je izgubilo oko 80 odsto zapremine od 1960. do 2000. godine, što je dovelo do prave prirodne katastrofe u okolini i uništilo gradove koji su živeli od proizvodnje pamuka. U Kirgistanu je, s druge strane, osetio čari spavanja u jurti koja za njega ima posebnu simboliku.
– U prelepom Kirgistanu sam uživao u svakom trenutku. Priroda, pejzaži, reke, sneg, planine, neverovatna jezera. Ljudi su isto fenomenalni. Primali su me u svoje jurte na jako izolovanim lokacijama. Oduživao sam im se našom domaćom rakijom. Meni su jurta i jarak bili simbol Kirgizije. Najbolji san imao sam u jurti na Song Kol jezeru koje se nalazi na tri hiljade metara nadmorske visine, a napolju je oko nula stepeni – nastavlja Bojan.
Iako je najveći deo šestomesečnog putovanja proveo sam, s vremena na vreme bi mu se pridružio neko koga poznaje – to je, priznaje ovaj avanturista, uvek bilo prijatno jer, iako je lepo putovati sam, uvek je lepše u društvu.
Tako mu je u posebno lepom sećanju ostala Mongolija u kojoj je zajedno sa prijateljem Urošem obilazio prirodone lepote, spavao u divljini i svako veče palio vatru da se ugreje.
Posle je usledilo famozno Bajkalsko jezero, gde ga je ugostio jedan Rus i sa kojim je kampovao što je, kako kaže, bilo kao u bajci.
Malo po malo, vozeći danju i spavajući najviše u kolima, ponekad u hostelima ili domovima prijatelja i ljudi koje je usput upoznao, Bojan je stigao i do konačnog odredišta – Vladivostoka. I baš tu je, potpuno neočekivano, doživeo najopasniji trenutak čitavog ovog putovanja.
– Tog dana kada sam stigao u Vladivostok došao sam u stan kod Jurija, isto kajtera, koji me je ugostio. Jeli smo, pričali o svemu i svačemu i smejali se. U ustima mi je bio, rekao bih, srednje velik komad mesa. Kada sam krenuo da progutam, tu negde pre onog poslednjeg trzaja mišića grla, pomislih: „Možda je prevelik?“… Hmm. I bi prevelik. Ne pomera se. Ni gore ni dole. Pokušao sam da ga iskašljem, ali uzalud, nikuda nije nameravao da ode. Sve veća panika, sve manje vazduha… „Bože, da li je moguće da ću ovako da završim? I to na cilju?“ Želim da mislim da sam bio hrabar i da sam čak šaljivo pomislio „eh, pa bar sam stigao“, ali mislim da nisam. Tu već prestaje seansa prolaska života pred očima. Juri je u tom trenutku shvatio… Zahvatio me je za stomak iza leđa, takozvani Hajmlihov zahvat. Prvi put – ništa. Drugi put – ništa. Ispuštam rusko „davaj, brat“. Treći put i opet ništa. Kod četvrtog je izletelo. Proveravao sam mogu li da dišem, još sam sumnjao da sam van opasnosti. Stajalo je na podu to parče mesa i gledalo me odatle kao podsetnik da smo smešni, da je život smešan. Zbog koje gluposti tebe može sutra da ne bude. Nije me napao nijedan mongolski bandit, nijedan pijani agresivni Rus u Altajskoj republici, nisu me opljačkali Kazahstanci kod Aktobea, nije me proždrao medved u šumi… Sedeli smo tako nekih pet minuta preznojeni i glasno disali u toj tišini – priseća se Rakić ove neprijatne, ali otrežnjujuće situacije.
Neverovatno putovanje se nastavilo putem ka kući, i to ovog puta preko Moskve, Sankt Peterburga, Finske… I svaki grad je ostavio i neke posebne uspomene kakvim zaista retko ko u životu može da se pohvali.
U Kirgistanu je pio rakiju sa lokalnim načelnikom policije. U mestu Posol’sloe na Bajkalskom jezeru je posetio manastir Spaso Preobrazhenski, gde ga je žena koja prodaje sveće pitala odakle je i kada je čula da je iz Srbije poručila mu „Brate moj, izvini sto vam nismo pomogli 1999. ovde smo svi plakali“.
U Mongoliji se izgubio i dva sata lutao pustarom bez signala, a na Song Kol jezeru je doživeo i glavljenje u blatu iz kog se jedva iščupao.
Strah je naš najveći neprijatelj
Pored neverovatnih prirodnih prizora, ono što je na Bojana ostavilo najveći utisak jesu ljudi, različite kulture i kuhinje koje je imao prilike da isproba.
– Upoznao sam stvarno fenomenalne ljude u svim zemljama u kojima sam bio. Ali bih izdvojio Ruse ipak, jer su me najtoplije primali u svoje kuce, oberučke. Oni su mi bili i vodiči na zanimljiva mesta, govorili o lokalnoj istoriji, učili o hrani… Ljudi u Kirgiziji su me isto toplo primali u svoje jurte. Tamo sam probao fermentisano mleko od jaka i od konja. U Gruziji je fenomenalan Hinkali, koji je dosta sličan Burjatskom Buzi-u koji sam probao u Ulan Udeu. To je testo punjeno mesom gde pritom ostaje i malo sosa, koji morate da popijete sa vrha da se ne bi prolio, a lokalce srce boli ukoliko se prolije! U Dagestanu sam probao Avarski hinkal, po nazivu liči na Gruzijski, ali su to komadići mesa koji se postavljaju preko iseckanog testa koje leži u sosu. Sve je to vrlo ukusno i zanimljivo. U Vladivostoku sam jeo Kamčatsku krabu, preukusnu, koja je toliko velika da kada je očistiš ostaje sočnog mesa debljine prsta. A pritom je i tamo jako pristupačna – kaže on, i dodaj da je u Mongoliji pio i čaj od putera, jako popularan širom stepe zbog nedostatka otalih namirnica, a jako je hranljiv. Mada, dodaje, ne preterano ukusan.
Bojan se vratio u Španiju krajem avgusta, kako je i planirao, a najveća lekcija koju je iz svega ovoga izvukao je, zapravo, vrlo jasna i kratka – strah je naš najveći neprijatelj.
– Strah je jedini neprijatelj i najlepše stvari se dešavaju kada se on prevaziđe, tu nema dileme. Zanimljivo je da sam usput upoznavao lokalce, koji bi me recimo u Kirgistanu pitali „Kako se nisi plašio tamo kroz Turksu?“, dok bi isto tako u Turskoj rekli: „Uh čoveče, a tamo kroz Kirgistan misliš da neće biti problema?“. Dezinformacije iz medija, sa interneta nam ulivaju nerealne strahove zbog kojih odlučujemo da se ne otisnemo u stvari fenomenalnih potencijala. Treba stisnuti zube, zatvoriti oči i samo krenuti – zaključuje naš hrabri sagovornik.
Dodaj komentar