Lepo je imati petice u školi.
Lepo je biti i vukovac, sa peticama u svakom polju u đačkoj knjižici, osam godina.
Lepo je učiti, truditi se, raditi uredno domaće zadatke, sticati radne navike, biti dete koje učitelji i nastavnici hvale na roditeljskom sastanku. Od tih reči hvale, roditelji bujaju. I moja je mama bujala ko testo zamešeno sa kvascem.
Ali je najlepše i najzdravije za dete kada ga na vreme naučiš da ocene nisu nužno merilo znanja i da je sasvim u redu da ponekad dobije četvorku, pa i trojku i dvojku.
Sve se to da popraviti. Ali je u redu, ako se i ne popravi.
Volela bih da je ovo znao četrnaestogodišnji dečak iz sela blizu Vranja koji je pre četiri dana pokušao da se obesi zbog slabih ocena. Loš uspeh u školi doveo je do rasprave u porodici, nakon čega je dečak odlučio da sebi oduzme život. Mlad, tek počeli život. Da ga stisne užetom i uguši.
Tragediju je sprečio otac koji je sina pronašao u besvesnom stanju i hitno ga odvezao u ZC Vranje, odakle je prebačen u KC Niš.
Stop. Stop. Stop.
Bila sam odličan đak, sa svim peticama u đačkoj knjižici. Vukovac. Dobitnik nekoliko zlatnih znački. I nekoliko diploma sa takmičenja iz istorije i srpskog jezika.
Bila sam ponos svojim roditeljima.
Kada sad razmišljam o tim godinama školovanja, ne mogu da se setim da li sam ikad uživala u učenju i tokom nastave. Nastavnici su suvoparno, bez inovativnosti i želje da nas zainteresuju, držali čas. Kao i u svemu, bilo je izuzetaka. Manjina, ali vredna.
U našem obrazovnom sistemu odavno škripi, sa svih strana.
Osnovno obrazovanje traje predugo i iz njega klinci izlaze sa znanjima koja bi mogli steći za troduplo manje vremena. Njihove glavice su otvorene za učenje, sposobne su da upiju mnogo više nego zatucana glava odraslog čoveka, samo ih treba zainteresovati. Od učenja treba napraviti igru, a ne kaznu.
Deca treba da uče zato što žele, zato što ih zanima da uče, zato što hoće da upoznaju svet oko sebe, a ne zato što to tako mora, jer će jedino tako dobiti peticu i obradovati roditelje.
Njima škola treba da bude mesto gde stiču znanje, a ne mesto na kom zevaju, čačkaju telefon, tuku vršnjake, prave selfije, vređaju nastavnike i na koje odlaze vukući se ko prebijene mačke.
Meni moje petice nisu donele sreću u životu. Nisu mi donele ni unutrašnji mir. Zbog tih petica sam češće nego što bi trebalo plakala, strepela, kidala san, kidala sebe. I nisu mi roditelji nabijali pritisak, nabijala sam ga sama sebi, verujući da sam najbolja kad sam najpametnija. Samo što pamet, ona koja je kasnije potrebna u životu, uglavnom nije ona koja se stiče u školi i za koju se dobija petica.
Ja sam ponosna na svoje uspehe i diplome, ali sam mnogo ponosnija na lekcije koja sam naučila nakon svakog pada i podizanja, na one životne lekcije koje niko ne predaje u školi. Kod kojih se smatra da si dobio peticu, ako ne ponoviš istu grešku. Ako ne prokrvariš ponovo. Ako te ne zaboli ponovo zbog istog. Ako naučiš kako sledeći put.
Bila sam vukovac sa diplomama i zlatnim značkama koji je do sada već nekoliko puta pao na popravnom iz života.
Naša deca više od razlomaka, klimatskih uslova u Australiji, regeneracije kišne gliste, treba da uče o tome kako biti dobar, kako voleti sebe uprkos poderanim pantalonama i patikama, kako se izdići iznad bahatog klinca koji iz zadnje klupe zajebava da si sirotinja, da si klempav ili glup, kako podeliti svoje na dvoje, kako steći samopuzdanje uprkos ludim merilima i vrednostima, kako misliti da si najbolji i onda kada nemaš baš sve petice, kako ne uzeti uže da se obesiš, ako ti je uspeh u školi loš.
Ovo je zapravo mnogi veći zadatak za roditelje, jer nastavnici bi trebalo, ali oni ne moraju, da decu uče ovim stvarima.
Dete ne sme da ima strah od učenja i ocena, ne sme da oseća strah i napetost kada se iz škole vraća sa trojkom ili četvorkom. Ne treba nikad da pomisli da je zbog toga manje vredan, manje voljen, da je nesposoban i promašen.
Ukoliko dete lome ovakvi osećaji, nije isključeno da će sledeći put za trojku pokušati da zaveže omču oko vrata, poput klinca iz Vranja.
A ako mu u tom suludom naumu uspe, šta ćeš onda kao roditelj da uradiš?
Dodaj komentar