Beograd je u prethodnih deset dana bio poprište prave životne drame. Radenko Lazović je rođen 1964. u selu Kozliću. Po dokumentima iz 1980. Radenko je Jugosloven, a danas neko ko za srpsku administraciju ne postoji.
Iako je bio učesnk ratova od 1991. do 1995. godine, posebno na položajima Srpske Кrajine, poslednje prebivalište ima u nepostojećoj državi, a to je ujedno bio i razlog zdravstvenom sistemu da uz izvinjenje odbije lečenje galopirajućeg karcinoma grla, koji mu izaziva akutno gušenje, piše Ozon press.
Iako je ekipa Кliničkog centra Srbije učinila sve da u kratkom roku zbrine pacijenta, ne osvrćući se ni na šta osim na Hipokratovu zakletvu, administracija se još jednom našla kao prepreka da se sirotom čoveku daljim lečenjem spase život.
Ono što je ohrabrujuće i u 21. veku govori da smo svi na kraju dana smrtnici jeste gest anonimnog donatora, koji je prihvatio sve troškove lečenja i oporavka za nesrećnog Radenka, koja poznanici od milošte zovu Džipi. Ali nažalost, ni to nije bilo dovoljno.
Da je čovek čoveku vuk, pokazali su uzaludni pokušaji lečenja u privatnoj bolnici, jer i pored volje anonimnog donatora da sve troškove operativnog lečenja i postoperativnog oporavka snosi lično, renomirana privatna klinika sa višedecenijskim stažom jasno je istakla da zadržava pravo da bira pacijente – i da beskućnika označi kao nepoželjnog pacijenta koji bi loše uticao na njihov marketing.
Jer u ovom slučaju, Hipokratova zakletva je očito davno zaboravljena.
Dijagnoza kancera koji je metastazirao nije delovala toliko strašno, koliko su prognoze bile zastrašujuće da je lečenje hitno i neophodno, ali nije izvodljivo jer pacijent nema dokumenta. Zahvaljujući upornosti humanog donatora, kao i razumevanju zdravstvenih radnika Кliničkog centra Srbije, ukazana je osnovna lekarska pomoć dok se neko trajno rešenje i dalje ne nazire.
Da li će birokratija pre medicine pronaći lek za kancer i da li smo na kraju dana svi jednaki, samo ljudi od krvi i mesa, ostaje da se vidi.
Dodaj komentar