Beograđanin za 16 godina u Australiji promenio 4 firme i 5 automobila, i opisao kako izgleda život u toj zemlji

Beograđanin, Miroslav Olenjin, je pre skoro 20 godina otišao u Sidnej. O svom životu u Australiji govorio je za Blic.

Tekst prenosimo u celosti.

Pitaju me kakva je to zemlja Australija. Mala, kažem. Ima svega 25 miliona stanovnika, nešto više nego Jugoslavija u najboljim danima.

A opet, to je ceo kontinent, po veličini uporediv sa SAD. I još kažem – daleka je ovo zemlja! Kao da je druga planeta.

Kad putujete u Australiju iz Evrope, pa avion stigne do Indije, znate da ste na svega pola puta.

Skoro puna dva dana se treba vucarati po svetskim aerodromima i trnuti u sedištima aviona dok konačno ne stupite nogom na ovu zemlju pod južnim nebom.

A tek vam onda neće biti jasno gde ste došli. Sve je ovde drugačije, i da biste se prilagodili i uklopili, drugog izbora nemate nego da i vi postanete nova osoba.

Ovde sam od 2003. Tako se podesilo da sam kartu kupio baš tog dana kad su ubili Đinđića. Možda u tome ima neke simbolike, ko zna.

Živeo sam sa porodicom jednu godinu u Pertu, pet i po godina u Brizbejnu, tačnije na Goldkostu, a sad smo već devet godina u Adelaidi.

Druge gradove, kao Melburn i Sidnej, posetio sam mnogo puta. Promenio sam usput četiri firme i pet automobila i upoznao raznih ljudi, što „naših“, što „njihovih“.

Smem da kažem da nešto znam o Australiji, mada uvek s napomenom da je ovo zemlja koja se brže menja nego što vi stižete da je upoznajete.

Poslednja divljina

Tamo u rodnom Beogradu nisam ni pomišljao da bih jednog dana mogao završiti u postojbini kengura.

Moja predstava o ovoj zemlji bila je zasnovana na filmovima o Pobesnelom Maksu i romantičnim TV serijama snimanim u Australiji.

Sećam se posebno jedne, zvala se „Poslednja divljina“. U toj seriji, Amerikanka, igra je Linda Evans (poznata kao Kristl iz „Dinastije“) zaljubi se na brzinu i uda za bogatog Australijanca; ovaj pogine u helikopteru i ostavi joj svoje dve ćerke i ranč veličine pola Srbije.

Tu za nju počinju nevolje – vrućina, suša, stoka umire, gazda susednog imanja traži način da je otera.

Elem, meni kao klincu se činilo da je Australija jedna velika prašnjava pustinja u kojoj nema dovoljno vode ni za tuširanje, dok na sve strane gmižu zmije i škorpioni. Istina je pak da vode ovde ima sasvim dovoljno, čak su česte i poplave.

Od zmija godišnje strada možda jedna ili nijedna osoba. U stvari, otkad smo prešli u Adelaidu, nisam video nijednu.

A u Kvinslendu, tamo gde je Brizbejn, ima ih podosta. Ne znači, naravno, da su sve otrovne. Zmija će vas ujesti jedino ako vi sami to baš tražite.

U suprotnom, ako ne zavlačite ruku u oborena debla ili ispod kamenja i ne tumarate po gustom šipražju, od zmija i drugih karakondžula ćete biti bezbedni isto koliko i u Srbiji.

Možda je lakše objasniti šta Australija nije, umesto šta jeste. Ljudi na Balkanu imaju dosta predrasuda kad je reč o ovoj zemlji.

Ona prva je da je ovo zemlja robijaša.

To je naprosto pogrešno.

Iako sam lično sreo par Australijanaca koji su mi rekli, pomalo ponosni, da su im preci bili osuđenici, istina je da samo vrlo mali procenat Australijanaca britanskog porekla ima veze sa tim ranim razdobljem australijske istorije.

Najveći broj Britanaca je ovde došao sredinom 19. veka kad je izbila zlatna groznica.

Posle Drugog svetskog rata Australija je počela da se otvara najpre za druge belačke useljenike, a potom i za one iz Azije i svih drugih kontinenata.

Danas se Australija ponosi svojom raznolikošću i odlučno odbacuje diskriminaciju iz prošlosti. Novi useljenici su dobrodošli jer ova zemlja i nacija u nastajanju želi da raste.

Druga velika predrasuda je da je u Australiji stalno vruće. Toplo, naravno, jeste. Za ovih 16 godina nisam video nijednu pahulju snega, a moja deca, sve četvoro rođeno ovde, sneg su videla samo na slici.

Još veruju da je sneg sladak i da se može jesti kao sladoled.

S druge strane, ume i te kako da zahladni. Ovdašnje kuće nisu građene dovoljno solidno da zadržavaju toplotu. U zimskom periodu ih je teško zagrejati, a tokom leta ohladiti.

Leta nisu konstantno vruća nego dolaze povremeni vreli talasi kad temperatura pređe 40. U tim danima električna mreža preti da se raspadne jer svi drže uključene klima-uređaje.

Prošlog leta se kod mene u Adelaidi živa popela na 47, što je bila rekordna temperatura svih vremena za bilo koji glavni grad u Australiji.

Kolega sa posla i ja smo tog dana, 24. januara, negde oko podne, prošetali do obližnje prodavnice i nazad. Šta da vam kažem, posredi je zanimljivo iskustvo.

Napreže se ne samo telo nego i psiha. Ali nakon mnogo australijskih leta, organizam se aklimatizuje i privikne na vrućinu.

Most i Opera

Simbol Australije je naravno čuvena i svakom u svetu prepoznatljiva Opera u Sidneju. Nju je uz mnoge peripetije i nesuglasice projektovao i nadgledao tokom gradnje danski arhitekta Jorn Utson.

Znate, postoji ta neka tajna ljubavna veza između Australije i Skandinavije o kojoj ću možda pisati posebnom prilikom.

Ono što je važnije reći jeste da je samim Australijancima jedan drugi arhitektonski kolos podjednako na srcu kao zgrada Opere, a to je „Harbour Bridge“, sidnejski most koji se nalazi nedaleko od nje, otvoren 1932.

Prirodne lepote, uređen sistem i visok standard života privlače emigrante sa svih strana sveta.

„Harbour Bridge“ je građen punih devet godina, u čemu je učestvovalo 4.000 inženjera i radnika. Šesnaest njih je stradalo u raznim nesrećama.

Sa tim grandioznim mostom od svojih 1,150 metara, kolonija Australija pokazala je majci Britaniji da može sve što i ona. A sa Operom je pokazala da može i bolje.

No dobro, pitaćete me, a kako se ovde živi? Može li se? Još kako se može. U Australiji ne vlada tvrdi kapitalizam poput onog u Americi, Nemačkoj ili Japanu.

Radi se i ovde, predano i ozbiljno, ali se i uživa. Poenta življenja u Australiji je da svako ima dobar standard i da niko nikoga ne ugrožava.

Zato je Australija danas jedna od najpoželjnijih destinacija za emigrante. Na listi najboljih gradova za život, australijski redovno uzimaju čelna mesta, zajedno sa gradovima u Kanadi, Americi i Zapadnoj Evropi.

Ove godine se Melburn pozicionirao na drugo mesto, odmah posle Beča. Sidnej je treći, Adelaida deseta.

Ono što kao Balkanac shvatite nedugo po dolasku jeste da ovdašnji sistem nije od juče.

On postoji, funkcioniše i usavršava se mnogo decenija, posebno od reformi koje je sedamdesetih godina prošlog veka započeo premijer Vitlem.

Sistem se brine za sve i ima spreman odgovor na svako pitanje. Sistem je taj koji se brine da ako nemate posao ipak niste gladni i na ulici.

A ako radite, da ne možete lako da se obogatite.

A posebno, ako ste „old money“, Australijanac od mnogo generacija, da ne možete stečeno bogatstvo tek tako da izgubite.

Filozofija ovog društva nije da svi imaju jednako, nego da svi imaju dovoljno.

Miroslav Olenjin rođen je u Beogradu 1972, a u Australiji živi od 2003. godine. Programer je po zanimanju.

Dok je živeo u Beogradu, objavljivao je tekstove u „Galaksiji“, „Računarima“, „Demokratiji“, „Politici“… Teme tih članaka su bili uglavnom kompjuteri, avijacija, filmovi i kultura. Živi u Adelaidi, oženjen je i ima dve ćerke i dva sina.

Izvor: Blic