Mnoge su pandemija koronavirusa, odnosno silna zatvaranja i karantini, nagnali da ozbiljno razmisle o trajnom preseljenju na selo, daleko od malih stanova, problema sa parkingom i saobraćajnih gužvi koje su postale nesnošljive.
Svi oni koji imaju tu privilegiju da posao obavljaju od kuće sa svog računara sigurno su došli u iskušenje da veći deo vremena provedu negde bliže prirodi, miru i čistijem vazduhu.
Ipak, oni koji su morali da učestvuju u tom gradskom ludilu, bez mogućnosti da novac zarađuju isključivo radom na računaru, teže su se odlučivali da ostave gradski život, da gradske poslove zamene za one fizički zahtevne na imanju, na njivi i u štali.
Jedan od onih koje je baš period pandemije „naterao“ da ostavi sve u gradu i vrati se na dedovinu je i mladi čovek po imenu Milan Vasiljević (31).
Milan je rođen u Beogradu, gde je proveo veći deo života, a onda je odlučio da se otisne i vrati na zapušteno imanje svojih predaka nadomak Kuršumlije, u selo Šatra, gde je on danas jedan jedini stanovnik.
– Presudan trenutak za preseljenje upravo je bila korona. Ono zatvaranje silno, rekao sam sebi, Milane tebi je najbitnija sloboda. I to je bilo to, želeo sam da se vratim ovde, svojim korenima, svojoj zemlji, svom imanju, da čuvam svoju šumu, svoju dedovinu – ispričao je Milan za emisiju i Jutjub kanal „Povratak na selo“.
Milan kaže da je ovde na zemlji svojih predaka konačno pronašao svoj dom, a jedino što bi voleo da promeni je činjenica da se do prvog asfaltnog puta mora ići punih 45 minuta.
– Mogao bih reći da je to jedina stvar koju bih voleo da je drugačija u ovoj mojoj životnoj priči. Putujem dosta dugo do puta, ali opet nemam potrebe da idem stalno do grada. Volim i što nema nikog – navodi Vasiljević.
On je prvi u porodici koji na ovom imanju ima tekuću vodu, koju je zajedno sa ocem doveo sa udaljenosti od tri kilometara.
– Sve sa vodom ima posebnu priču. Moj pradeda i čukundeda su ovde živeli a nisu imali vodu. Možda je nekom nezamislivo, ali vukli su vodu sa velikih daljina. Onda smo otac i ja odlučili da je sprovedemo. Zanimljivo je da je pradeda u imanet svojoj deci ostavio samo to, da nekada sprovedu vodu na imanju – svedoči Milan.
Fali samo dečja graja
Milan ima veliku želju da pronađe životnu izabranicu sa kojom bi osnovao porodicu, jer kako kaže selu samo fali dečja graja.
On je već imao sličan pokušaj, ali je sada već bivša supruga ipak odlučila da selo nije za nju.
– Poseban motiv za život koji vodim je da osnujem porodicu. Da dobijem mogućnost da sutra dan svoju decu vaspitavam na selu. Da budem svoj gazda i da ne idem na posao. Ja dolazim iz velikog grada, sve sam video te zaključio da je jako teško vaspitati decu kada ideš na posao – otvoreno govori ovaj mladi gorštak rođen u prestonici Srbije.
Okružen je prirodom i životinjama, a osnovni izvor prihoda mu je voćarstvo.
Budućnost? Ne mogu da zamislim rad od 9 do 5
U budućnosti planira da sav svoj trud i svu svoju strast uloži u razvitak imanja, sa nadom da će to neko imati da nasledi.
– Posle ljudi kao resurs za ulaganje, jeste priroda i poljoprivreda, tako da guram to i nadam se najboljem. Nema ništa lepse nego kada se probudiš naspavan, odmoran, uživaš u tišini koju daje priroda. To je mir. Čovek je u pravom smislu čovek kada je svoj i kada živi od svog rada – zaključuje Milan i dodaje kako je upravo njegov deda naterao mlade u grad sa ubeđenjem da je to srećnija budućnost, a da je on kao druga generacija krenuo putem povratka.
Mlad čovek može sve, pitanje je odluke i životnih težnji. Milan je odlučio i presekao, spreman da rizikuje i učini što mu je srcu drago. Ako je istina ona krilatica da ‘sreća prati hrabre’, onda je ovaj mladić zaslužio i sreću da mu se ispune želje o srećnom braku i proširenju porodice.
Dodaj komentar