Među onima koji su 80-ih godina odrastali u tadašnjoj SFRJ čitanje stripova bio je ritual, zabava i strast. Većina njih, sigurno se seća Branislava Baneta Kerca, jednog od najuticajnijih crtača stripa, scenariste i ilustratora. Njegova Cat Claw postala je popularna u Skandinaviji, mnogi njegovi autorski stripovi prevođeni su na strane jezike, crtao je Tarzana i Velikog Bleka, a trenutno radi za italijansku firmu Boneli za koju crta Zagora. Za doprinos srpskom stripu, Kerac je dobio i specijalnu nagradu u Beogradu 2005. godine na Međunarodnom salonu stripa. Ovaj Novosađanin bio je i bubnjar benda ‘GeroMetal’, napisao je 4 knjige, a iza sebe ima karijeru dugu 40 godina. U svom ateljeu, na Novom naselju, i dalje svaki dan drži olovku i crta neke od najpopularnijih junaka.
Kako je krenula vaša priča o crtanju stripova?
Još kao mali mama mi je često davala papir i olovku da crtam, jer sam tada bio najmirniji. Naš kućni prijatelj bio je novosadski vajar Dejan Beslin, i on je prvi u mojim škrabotinama uočio neki nagoveštaj talenta, i učio me kako se crta. Kupovao sam “Kekec“ časopis sa stripovima, i hteo sam da i ja tako crtam. Družio sam se sa Tozom Obradović, i nas dvojica smo se još kao klinci takmičili ko će bolje nacrtati tada popularne strip junake. Stripovi su bili veoma popularni, i upravo sa Tozom, napravio sam svoj prvi strip Poručnik Tara 1975. godine koji je počeo da izlazi u Zlatnom Klikeru. Od tada je olovka stalno u mojoj ruci, i jednog dana ću verovatno baciti olovku, a ne kašiku.
Vaš najpopularniji autorski strip je Cat Claw. Kako ste došli na ideju da napravite najpoznatiju domaću superherojku?
Na nagovor tadašnjeg urednika, 1989. godine pokušao sam da napravim pandan Spajdermenu, superheroja ali domaćeg. Odlučio sam da kreiram ženski lik, ženu mačku za razliku od čoveka pauka, i tako je Cat Claw rođena. Ovaj strip postao je veoma popularan u Skandinaviji, gde je strip scena već uveliko bila razvijena, i dopala im se moja junakinja. Ona nije bila komercijalan lik, već sasvim obična devojka sa super moćima koja nije znala šta će sa njima.
Ceni li se strip danas?
Mnogo manje nego ranije. U ono vreme, od stripa se moglo lepo živeti. Ja sam napustio studije stomatologije, jer sam sve više krenuo da crtam, i da zaista zarađujem od toga. Tiraži su bili veći, crtača je bilo malo, i to je bio veoma cenjen posao. Danas je situacija nešto drugačija, i strip u suštini nije priznat, iako je on zvanično deveta umetnost. Autorskih stripova gotovo i da nema. To uglavnom sebi mogu da priušte entuzijasti koji to rade iz hobija. Ko se profesionalno bavi crtanjem stripova to uglavnom radi za strano komercijalno tržište. U Novom Sadu i dalje postoji klub ljubitelja stripa, fino mesto za druženje koje liči na mesta iz sedamdesetih i gde se okuplja malobrojna, ali verna publika, kolekcionari, i ljubitelji ove umetnosti.
Scenaristi često postavljaju uslove pod kojima morate da crtate. Možete li da se setite nekih najzanimljivijih?
Tarzana sam crtao nekih 7, 8 godina, i tu je bilo nekoliko zanimljivih pravila. On nikada nije imao bradu, nije smeo da poljubi drugu devojku, da ubije nekoga, i nisam smeo da mu crtam bradavice. Nikada se nije dešavalo da se bori sa nekim na ivici provalije i da ga gurne. U suštini ta pravila i moralne norme su karakteristične za taj period inače, ne samo za Tarzana. Trenutno sarađujem sa italijanskom kućom Boneli i za njih crtam Zagora. Tu imam priličnu slobodu. Uvek naravno imam tekst koji dobijem, ali kadriranje je moj izbor. I to me zaista ispunjava.
Koliko vremena Vam je potrebno da nacrtate neku scenu iz stripa?
Zavisi na koji način radite. Ako se radi o autorskom stripu, scenario ste ili prethodno već napisali, ili ga morate smišljati na licu mesta. Sada uglavnom radim stripove po čvrstim scenarijima, gde se tačno zna šta gde moram da crtam. Scena gde dva lika razgovaraju je prilično lagan zadatak i to ide brzo, ali kada treba da crtam bitku sa 30.000 konjanika, ili junaka na biciklu koji se provlači kroz gužvu u Pekingu, onda je to već zahtevnije.
Ima li danas mladih crtača stripova u Novom Sadu?
Pa ima. Novosadska scena je dosta jaka, internet je to malo pokvario, ali nađe se kvalitetnih crtača. Često se desi da mi pošalju svoje radove da pogledam, da ih posavetujem, mada me čini mi se sve manje slušaju. Iskustva razmenjujemo na raznim forumima, odlazim na festivale, uglavnom kao gost predavač, i tu upoznajem dosta mladih koji se bave stripom. Imao sam i neke svoje školice stripa, iz kojih je izašlo nekoliko kvalitetnih mladih umetnika.
Možete li da uporedite grad iz perioda kada ste vi odrastali u njemu i danas?
Novi Sad je bio mnogo drugačiji. Ja sam odrastao u gradu koji ima oko 80.000 stanovnika. Danas ima 400.000. Veliki grad nosi svoje prednosti i mane. Tada se tačno znalo ko se gde s kim nalazi, ko gde ide i ne ide. Nije bilo šanse da nekome kažete nađemo se tu i tu, a da on ne zna gde je to. Danas je sve to izmešano. Grad je bio mirniji, čistiji, i bezbedniji. Nije bilo interneta, a na televiziji je bila tek po koja serija, Tarzan, Denis napast i vestern filmovi. Mi smo vodili oštre diskusije i prepirke, imali smo svoje klubove ljubitelja stripova, ali niko se tu nije makljao kao danas. Sve u svemu, mnogo se toga promenilo.
Dodaj komentar