Šezdesetih godina prošlog veka na novosadskim kaldrmama jedva se mogao videti po koji automobil, a još manje žena vozač. Među prvim Novosađankama sa vozačkom dozvolom bila je danas osamdesetpetogodišnja Julijana Harangozo.
Na nagovor komšinice baka Juliška odlučila je da se prijavi na polaganje vozačkog ispita. Kako kaže, mnogo se dvoumila, prvenstveno zbog noge koju je povredila u mladosti, a zatim i zbog srpskog jezika koji je jedva govorila. Ipak, odlučila je da okuša sreću.
– Morala sam dobro da razmislim. Znaš, nije baš bilo prijatno ići svaki dan autobusom na pijacu, vugliti dve velike korpe sa cvećem. A bicikl nisam mogla voziti zbog moje noge – započinje priču baka Juliška.
Ona je sa 20 godina slomila nogu, a pošto u to vreme nisu postojala plastična kolena, lekari su bili primorani da joj spoje nogu. Posle toga više nikada nije mogla ponovo da je savije.
– Najviše me je plašio lekarski. Šta ako me ne puste zbog noge? Srećom, lekar mi je rekao da se ne brinem i da će kola preurediti tako da meni odgovaraju.
Srpski je jedva govorila, ali ni to je nije sprečilo da test položi iz prvog puta. A i vožnja joj je išla odlično.
– U početku mi je kočnica predstavljala problem. Nikako nisam mogla da je stisnem, a da ne zakačim nogom. Ali, uspeli su da je nameste tako da meni odgovara. Toliko mi se svidelo da sam posle plaćala dodatne časove. Umela sam voziti i po 4-5 sati – priča baka.
Poligoni tada nisu postojali i ljudi su u fićama vežbali vožnju po gradskim ulicama. Baka Juliška se s osmehom priseća svog vozačkog ispita.
– Poslali su me na probni test. Vozila sam celim gradom, sve do nekadašnjeg mosta Maršala Tita. A put je bio malo uzbrdo i automobil je počeo da se kotrlja natrag. Uplašila sam se, bila sam ubeđena da sam pala. Ali kada smo se vratili, instruktori su mi čestitali na položenom ispitu. Pohvale je dobio i učitelj čika Pera što me je tako lepo naučio da vozim.
Pošto su i ona i suprug imali vozačke dozvole, zajednička putovanja su im često bila obojena žestokim prepirkama.
– Uvek sam vozila više od muža, svaki dan do Riblje pijace i nazad. I tako 49 godina. U početku smo sretali svega dva automobila. Kako sam starila, tako se i saobraćaj povećavao, ali ja sam uvek bila samouverena.
Za skoro pola veka vozačkog staža samo je dva puta kažnjavana. Zbog brze vožnje i zbog lošeg parkiranja. Ali oba puta je izbegla plaćanje kazne.
– Nikog udarila nisam, dok je mene očešao bus. Ali, jednom me je zaustavio policajac i rekao da sam prebrzo vozila. Bunila sam se, nisam htela da priznam grešku. Vikala sam da me pusti jer kasnim na pijacu, a on me je terao da platim kaznu. Nisam htela. Na kraju sam završila na sudu. Međutim, kad je sudija video da za 20 godina nisam uradila ništa loše, pustio me je. Nisam platila ni dinara – smeši se naša sagovornica.
Uvek je vozila velika kola, ali pre vozačke penzije, poslednje godine za volanom provela je u crvenom fići.
– Nije puno trošio, a i lako se parkirao. Idealno za moje godine. Eto, sa fićom sam počela, sa njim sam i završila.
Super-baka, kako su je komšije nazvale, ni po najvećoj mećavi nije se odvajala od auta.
– Zimi su padale ledene kiše i sa ovom mojom nogom nisam smela da mrdnem peške, ali bez problema sedala sam u kola. Nije me bilo briga da li se opel kliže po putu ili ne, a bogami klizao se ovamo – tamo. Srećom. uvek sam gospodarila njime.
Baka Julijana prestala je da vozi pre tri godine. Dok gleda svoju vozačku dozvolu osmeh joj ne silazi sa lica.
– Obožavala sam vožnju, baš sam uživala u njoj. Volela sam to što sam brzo stizala svuda. Automobil mi je vratio nogu koju sam izgubila – rekla nam je na kraju baka Julijana.
Bravo za majka Julijanu Harangozo,da je zdravlje i sreca jos mnoge godine prate….. imala sam srecu da je upoznam kada sam sa njenom cerkom Sarikom isla u istu srednju skolu. Tople pozdrave tim nesebicnim VELIKIM dusama koje neprestalno proizvode divno cvece koje krasi mnoge kuce Novog Sada i dalje ZIVELI <3 <3 <3
Zasto uopste postoji ovaj website? Nicemu ne sluzi a informacije koje objavljujete ovde ne su bespotrebne.