Baba monstrum udarila dete kolicima u supermarketu! (VIDEO)

Jednom banjalučkom portalu radnik supermarketa poslao je snimak sa kamera na kom se vidi kako starija žena udara dečaka kolicima. Dečak pada metar unazad, podiže se i odlazi kod oca koji ima nagone slične ovoj babi, jer ga je malo pre udara kolicima on rukom gurao ispred sebe.

U momentu udarca, otac je gledao u zadnjicu savijene radnice koja je nešto čeprkala po donjem rafu.

Snimak sam pogledala nekoliko puta, kao da sam pandur koji bi trebalo da utvrdi sve detalje ovog nemilog događaja i krvne odnose.

Neki u komentarima ispod snimka misle da je žena dečakova mama, neko da mu je baba, a neko da je to SAMO neka nadrkana starica kojoj je klinac stao na put. Neko se zgražava, neko je pravda.

Ovi puni razumevanja prisećaju se kako je njih mama nekad peglala kablom od usisivača i gađala u glavu varjačom, i da je to, koliko god bolelo, bila vrlo ispravna vaspitna metoda jer bi u suprotnom verovatno postali probisveti.

Gospode Bože, ima li te?

Da sam bila u prodavnici i da sam ovo videla, nagonski bih prišla i zaustavila babu za rukav, pozvala obezbeđenje. Verovatno bih morala da urlam, jer sudeći po babinim živcima ili bi me počupala za kosu ili bi i mene gurnula kolicima, samo još jače.  Dok bi obezbeđenje došlo i ja njima objasnila šta se dogodilo, nezainteresovani tata i zbunjeni dečak bi sigurno već platili šta su kupili, a ja bih sebi natovarila staricu na vrat.

Zašto zamišljam da sam tamo, kad tamo nisam bila?

Zato što pokušavam da zamislim svaki mogući scenario. Najgori bi bio upravo ovaj, ja se umešala, ćale zabuljen u žensku zadnjicu ni ne zna šta se desilo, mali uplašen od babe i udarca kolicima ne bi ništa priznao, otišli bi, a ja bih najebala.

Da je sreće, to je onaj svetliji scenario, baba bi bila najoštrije kažnjena. Jer baba je pukla, to se lepo vidi na njenom izrazu lica i u kosi na glavi i njenom odsečnom guranju kolica na klinca koji je onako dečije stao ispred nje, varijanta „nja nja nja nja nja ne dam ti da prođeš“.

Uvek kada vidim nešto ovakvo ili jednako gnusno, duša me zaboli zbog svakog para koji vodi bitku za potomstvo, dok mentalno i duševno i emotivno nesazrele osobe decu „štancaju“ od šale i baš kao prema naštancanoj robi se odnose, bez bilo kakve odgovornosti. Tuku ih, teraju da prose, da rade, iživljavaju se, svađaju pred njima, drogiraju, kurvaju, grubo ih zanemaruju… zlostavljaju fizički i psihički pod parolom „ja sam te stvorio“.

Da je pravde, ovoj babi bi se već uveliko znalo ime. Objavilo bi se javno, uz fotografiju odlične rezolucije da se vidi svaka pora žene koja je udarila dete kolicima kao da je pakovanje toalet papira palo s police. Bila bi strogo kažnjena, novčano ili pritvorom.

Ova baba je onaj profil ljudi koji će šutnuti psa samo zato što mu je pas prišao ponizno do noge jer želi da se mazi.

Ona je u stanju da otruje komšijske mačke, jer mjauču i  kad nije februar. Ona će temeljno razraditi plan trovanja, ona će gledati kako jedu pripremljeni zatrovani obrok, ona će mirno gledati dok ih komšija stavlja u crnu kesu, ona će reći „Jao, ko je tako nešto mogao da uradi. Monstrum jedan“.

Ova baba će se gurati za Lidlovo pile od 119.99 dinara, nekom će sigurno podapeti da bi uzela i njegovo. Ona bode prst u vekne hleba, uzimajući tek desetu veknu po redu.

Ako je potera velika nužda, uradiće to gde god se zatekne. Malo levo, pa desno, nigde nikoga, daj da se istresem u amforu zgrade. Ona sigurno i ovo regularno smeće baca s prozora zgrade, ako živi u zgradi, ili u kanal nedaleko od kuće. Ko još da pešači do kontejnera?

Gleda rijaliti programe i Vučića. Raduje se kad čuje da je neko njenih godina bolestan, jer nije njoj najgore u životu. Mladi joj idu na nerve. Deca i njihova vriska posebno. Ona zauzima dva sedišta u autobusu, što da ne, kad je platila kartu. Veruje u crnu magiju i njom bi se, ako zatreba, verovatno bavila.

Ova baba bi vrlo verovatno gurnula i svoje unuče. Ili ga BAR šljapnula po glavi rukom.

I u svemu navedenom ne bi videla nikakav problem i svoju odgovornost.

Ova baba predstavlja sve one ljude kojih se plašim, jer slobodno šetaju, pazare, žive kraj mene ili tebe, posećuju parkove gde su dečija igrališta, prodavnice, čekaju iza nas u redu za par suve kobasice, glasaju. Egzistiraju kao „normalne“ osobe, jer ako nisu normalne bile bi, jelte, u ludnici.

Malo sutra!

Danas su ljudi koji žive i leče se u ludnicama spašeni. Mi smo u problemu, mi koji živimo izvan psihijatrijskih ustanova, među ljudima identičnog profila kao ova baba, ili još goreg.

Ovde se svašta toleriše kao normalno, dok „to“ normalno nekog ne udari kolicima u supermarketu, ne pregazi ili zakolje nečije ili svoje dete, ne siluje, ne zapali.

„A bio je tako miran(a), ko bi rekao?“

Nije ni čudo što su ljudi počeli da se povlače u svoje zidove, više ne znaš kome možeš da veruješ. Pobrkali su se pojmovi, zatrla negde granica između normalan i nenormalan.

Društvene mreže su nam tako fino i zastrašujuće istovremeno otkrile među kakvim ljudima živimo, dovoljno je da samo par dana čitate komentare (ili statuse) pod neku popularnu vest i sve će vam biti jasno.

Nama ne treba prirodna katastrofa, mi ćemo sami sebe uništiti (već smo počeli), jer nas niko u tome ne sputava, nema zakona, nema pravde, „demokratija“ je shvaćena kao samovolja i anarhija, kao reći ću sve što mislim, uradiću sve što poželim… pustiću zver iz sebe, jer sistem je tako, tako milostiv prema njoj.