Lifestyle Magazin

Psihološkinja objasnila kako je pandemija pokrenula 2 toksične emocije i promenila doživljaj smrti

Smrt je sastavni deo života i svi smo toga toga svesni, ali tokom pandemije korona virusa sopstvena prolaznost i prolaznost najbližih postala je puno opipljivija. To je promenilo i način na koji doživljavamo smrt.

Tek sa pojavom pandemije svakodnevno izveštavanje o broju preminulih postalo je rutina.

Iako su mediji često iznosili podatke o obolelima ili umrlima iz drugih razloga, javnost je ove brojke drugačije prihvatila.

Reč je o novoj, manje poznatoj situaciji i novom virusu, pa je percepcija opasnosti i fatalnih posledica bitno drugačija. Svakodnevno suočavanje s nepovoljnim ishodima lečenja i smrću naročito su izloženi zdravstveni radnici kojima je to dodatni stres.

Psiholozi upozoravaju da je osim brojki o novozaraženim i umrlim ljudima potrebno objavljivati i podatke o onima koji su ozdravili, odnosno preboleli KOVID 19.

Njih je značajno više od onih koji u tome nisu uspeli – upozorava klinički psiholog Andreja Bogdan.

Pandemija je uticala i na to da sve više ljudi umire kod kuće, nekada i na rukama šlanova porodice, pa čak i u prisustvu dece.

Dramatične i potresne slike nečijeg odlaska s ovog sveta teško je zanemariti i zaboraviti.

“Medicina je značajno uticala na dva najvažnija porodična događaja, a to su rođenje i umiranje”, ističe ona, a prenosi 24 sata.

Deca se danas retko rađaju u svojim domovima,  a sve češće se umire u bolnicama. Današnje generacije nisu pripremljene ni na rađanje ni na umiranje članova svojih porodica u svojim domovima, a postoji strah da u domu neće moći da im pruže potrebnu negu.

Uz poslovne obaveze, mnogi nisu u mogućnosti da brinu o bolesnim članovima porodice, naglašava Bogdan ističući kako su mnogi stariji građani upravo zbog pandemije umrli kod kuće.

Andreja-Bogdan-1
Andreja Bogdan / Facebook

To je za njihove porodice bio dodatni i stres, a za neke i traumatsko iskustvo.

Deca se u novim situacijama ponašaju onako kako vide da to čine i odrasli. Ponekad je roditeljima teško da se nose sa tugom i emocijama dece, ali to je prilika u kojoj možemo svojim primerom da pokažemo kako poštovati životne zakonitosti, člana porodice možemo ispratiti s ljubavlju, zahvalnošću i poštovanjem, ističe ona dodajući kako se promenio i način ispraćaja umrlih. Nema više velikih sahrana što kod mnogih dovodi do problema.

“Poštujući epidemiološke mere mnogi se nisu oprostili od svojih dragih prijatelja. Takve situacije mogu izazvati osećaj krivice i ljutnje koji pak otežavaju proces tugovanja, stvoriti  utisak da se od bliskih osoba nismo oprostili onako kako je trebalo.

Većina ljudi u takvoj situaciji učini najbolje što može, a uvek postoji mogućnost da se u nekim drugim okolnostima, kad se ponovo stvore uslovi, organizuje okupljanje koje nema  uobičajeni tradicionalni značaj, ali može omogućiti da se okupimo i odamo počast i zahvalnost osobama koje volimo i koje su nam važne, a koje više nisu s nama”, zaključila je.

Srpski psihijatar o susretu sa crnkom i plavušom u Maxiju i zašto moramo da prestanemo da sudimo drugima

40 Shares
Share via
Copy link