Dok smo trčali stepenicama koje vode na ulaz u Arenu, jer kazaljke su već otkucale 20 časova (ali bilo je gotovo nemoguće pola sata pre toga naći parking u okolnim beogradskim ulicama) iz dvorane je grmeo “Ulazak gladijatora” Julijusa Fučika.
Maestro je bio tačan.
– Dobro veče, pozdravio je svoju publiku. I to su jedine dve reči koje znam na srpskom, nažalost, dodao je i nastavio na engleskom.
– Kasnite – uputio je šaljivu opasku svima onima koji su, nekoliko minuta iza osam, pognute glave stizali u dvoranu kao na školski čas.
– Fudbal, ha? – dodao je i razumevanjem odmah odobrovoljio sve one koji su možda potajno patili što se sa datumom koncerta poklopio prvi natup reprezentacije u Kataru.
A onda su kralj valcera Andre Rieu i njegov šezdesetočlani Orkestar Johana Štrausa održali beogradskoj publici čas muzike.
– Sa Orkestrom Johana Štrausa na sceni sam već 35 godina, bez svađe ili nervoze. Družimo se na sceni, u autobusu, po hotelima. I mnogi nas pitaju “Kako vam to uspeva?”. Kažem im “Zato što se dobro zabavljamo”, ponosno je istakao Holanđanin.
Pučinijevom arijom “O mio babbino caro” prošetali su nas ulicama Firence, omađijali kompozicijom “Šeherezada i sedam Tatara”, a malo ko se nije razmrdao kada je slavni violinista najavio “Hava nagilu” i svoju šarmantnu klarinetistkinju.
Zaplesali su oni odvažni valcer “Na lepom plavom Dunavu” a svi kao jedan tapšali uz “Radecki-marš” (skoro kao da ste u Muzikferajnu 1. januara).
I taman kad pomislite da ne možete uživati više u spektaklu, taj orkestar čarobnjaka vas slikom i zvukom odvede u neko selo pod snegom i dočara vam one najlepše bajke koje smo kao deca slušali. Ali zastvarno dočara.
Činilo se da nisu baš svi iz publike bili kao deca srećni kada su, poput snežnih pahulja, po njima nekoliko minuta padali beli papirići.
– Sledeća tačka je sa vodom! – nastavio je Rieu u svom maniru.
Razvrstao je s početka stidljivu publiku na alt, tenor i bas i naterao sve da kao jedan zapevaju “Tamo daleko”.
– Ovi su nam najbolji do sada, dobacio je svojim kolegama.
Knedle su progutane, usne ponovo razvučene u širok osmeh, a od njega je stiglo i obećanje da će se publika iz Štark Arene sigurno naći na njihovom DVD-u sa turneje.
Ne samo da je njihova turneja svetska, već je svetska i postava – solisti tog orkestra dolaze iz SAD-a, Belgije, Nemačke, Tasmanije, a jedan od trojice tenora je čuveni operski pevač iz Banata, Bela Mavrak.
Od arije “Nessun dorma” iz opere “Turandot” preko pesme “Think of Me” iz mjuzikla “Fantom iz opere” do pesme “Veronika, der Lenz ist da” kojom su se predstavili “Berlinski Komični Harmoničari” dva i po sata muzičke poslastice proleteo je kao treptaj oka.
– Sve što je lepo ima kraj pa tako i ovo veče. Hvala vam i laku noć, pozdravili su nas Andre Rieu i njegova Stradivarijusova violina iz 1667, ali publika baš onda nije htela da ih pusti.
– Odlazite, kasno je! Spava vam se! – ubeđivao nas je taj 73-godišnji mladić da je dosta, dok je u glavi verovatno imao sledeći koncert već danas (25.11) u Zagrebu pa i onaj naredni, u Ljubljani (26.11). Ostao je još malo uz “Marinu” Roka Granate i digao sve na noge.
Možda nam je Andre, za ta bezmalo tri sata ostao dužan kompozicija “Valcer br. 2” D. Šostakoviča, “The lonely sheperd” G. Zamfira, pesama “Makarena”, “Paloma Blanca” i “Mambo No.5” i još mnogih drugih, ali ne i za reči koje će odzvanjati svaki put kada se 24. novembar 2022. dozove u sećanje.
– Protekle dve godine pandemije bile su strašne. Vi ste mogli da dođete do nas, mi nismo mogli da dođemo do vas. Dobijao sam brojna pisma od obožavalaca iz Srbije. Jedno je glasilo “Andre, čekaćemo te ako treba i pet godina”. Hvala vam na tome.
– Imam najbolju profesiju na svetu, a to je stvaranje muzike. Reći ću vam zašto je to tako. Jedan doktor pisao mi je pismo. Rekao je da je moju muziku počeo da pušta čak i svojim pacijentima i da ima utisak da je prestao da im bude potreban. Ništa ne ulazi tako duboko u ljudsku dušu kao muzika. Nadam se da ću je stvarati do kraja.
Dodaj komentar