Osam minuta pre podneva, 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu se srušila nadstrešnica na zgradi glavne železničke stanice i na licu mesta ubila petnaestoro ljudi, dok je šesnaesta žrtva povredama podlegla nekoliko meseci kasnije.
Događaj je pokrenuo spontane građanske proteste i blokade saobraćaja mirom i tišinom svakog petka u 11 sati i 52 minute. Kada su tokom jednog od tih protesta na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti napadnuti studenti od strane režimskih batinaša, organizaciju protesta su preuzeli studentski plenumi koji su formirali listu jasnih zahteva institucijama da počnu da rade svoj posao.
Taj novi talas protesta pokupio je i one već postojeće građanske inicijative i tako postao najveći u svih dvanaest godina koliko traje vladavina Aleksandra Vučića, aktuelnog predsednika Srbije i njegove Srpske napredne stranke.
Protesti koji se kapilarno šire Srbijom po pravilu jednom mesečno prerastaju u masovne skupove po najvećim srpskim gradovima: Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu. Rovovska bitka između režima i studenata još uvek traje, piše Lupiga.
Novinar-reporter i dokumentarista iz Novog Sada, Aleksandar Reljić, prihvatio se zadatka dokumentovanja makar dela te studentske borbe za bolje i pravednije društvo. Svojim filmom „Najglasnija tišina“, koji je zajedno sa Slijepčevićevim „Crvenim toboganom“ otvorio ovogodišnji ZagrebDox, poveo nas je u srce grupe studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu za vreme organizacije jednog posebnog događaja – uličnog dočeka Nove godine koji ne prolazi u svečarskoj, već u komemorativnoj atmosferi.
Prateći troje protagonista, Baneta, Milu i Lazara, Reljić hvata specifikume trenutnog studentskog otpora, fenomena koji se u srpskoj i jugoslavenskoj istoriji ciklično ponavlja po jednom u generaciji. Ključne reči bi tu bile: prijateljstvo, elokvencija, pametna organizacija, kreativnost i rešenost.
Međutim, autorov cilj nije nikakva ekspozicija ili demistifikacija, već im sa svoje pozicije pruža nedvosmislenu podršku, a uspeva da uhvati emociju, što inače nije čest rezultat ovakvog, pre svega, „reporterskog” filma.
„Od starta sam hteo da pokušam da snimim film u jednoj noći, toj novogodišnjoj, jer mi se učinilo da bi taj zabeleženi trenutak nosio u sebi svu univerzalnost i unikatnost studentskog bunta, odnosno studentskog pokreta u Srbiji. Ta Nova godina koju nisu slavili, odavanjem pošte žrtvama korupcije režima, simboličnog ulaska u novo vreme, moguću novu eru političkih prilika u Srbiji i slično, sve su to bili razlozi zbog kojih sam pokušao da snimim film samo u toj noći i mislim da sam donekle uspeo da prikažem sve te slojeve. Mislim da se u tom kratkom filmu, u toj samo jednoj noći vidi priroda studentske organizacije, ali i njihove rešenosti da neće pokleknuti i da će se do kraja boriti za ciljeve koje su postavili“, ispričao je Reljić u nedavnom intervjuu za Lupigu.
„Najglasnija tišina“ možda je tek prvi film od mnogih koji će na temu studentskih protesta u Srbiji uslediti, ali svojom jednostavnošću i čistinom postavlja letvicu prilično visoko.
Izvor: Lupiga
Dvanaesti minut, novi dokumentarni film studenata FDU (VIDEO)
Dodaj komentar