Ako volite Malog princa, obožavaćete i malenu devojčicu Akiko

Jedan od omiljenih likova svetske književnosti, Eziperijev Mali princ, dobio je svoju žensku dvojnicu – u vidu devojčice Akiko.

Ona je plod mašte mladog 26-godišnjeg pisca Stefana Mitića, piše Lola magazin.

Bajkovita mudrost, toplina i nežni humor kojim knjiga odiše učiniće da je svaki čitalac zavoli na prvo čitanje. Retko će se koji čitalac zaustaviti na jednom čitanju jer, kao i Mali princ, Akiko se čita uvek iznova, jer se svaki put otkriva neki novi delić njenog bića koji vam je u prethodnom čitanju promakao.

Skrivala se godinama, a svetlost dana ugledala za samo nedelju dana

Autor knjige „Ja sam Akiko” iznedrio je ovu posebnu devojčicu za samo nedelju dana. Ali je ona u njemu čučala godinama, vešto se skrivajući.

„Akiko je maštovita i bajkovita i Akiko je za mene vrsta slobode koju možda nisam u nekom svom životu imao i neka vrsta slobode koju ću možda tek da steknem. Akiko u meni je u potpunosti i u potpunosti nije. Akiko je paradoks u stvari”, ističe Stefan Tićmi.

Akiko je devojčica sa pegicama koja ne razume najbolje ovaj svet i koju ovaj svet još manje razume. Ne zna brojeve, zato i nema godine. Ne voli granice, ali obožava reči. I tatu. Jednom je uzela drvena slova koja joj je tata napravio sam, poređala ih i stala iza njih, doviknuvši tati: „Tata, vidi, ja bukvalno stojim iza svojih reči!”.

Tata je razume

Tata joj od malena čita francusku poeziju, tata je uči da neguje tu svoju posebnost. U školi je neshvaćena jer ima izokrenut pogled na svet. Malo je usamljena i želi da sretne nekog poput sebe.

Tako je i upoznala Marsela

Ali, pošto ne želimo da otkrijemo baš sve o Akiko, a ipak želimo da prenesemo deo njene magije, evo jednog malog odlomka iz knjige koji nas je očarao:

„Ja sam Akiko i moji su nožni prsti stepenice što vode do očevog obraza. Popela sam se na prste, poljubila oca i izašla. Dan je polako odbacio inje sa sebe; kroz oblake na nebu nikla je sveža pomorandža koja je pustila sokove svoje u učionicu. To ljudi nazivaju suncem. Bili smo opijeni zimskim suncem.

Bio je čas likovnog. Tema: zimske čarolije. Izvadila sam dva bela papira.

Drugove i drugarice iz odeljenja zamišljala sam kao vetar.

Ja sam bila Akiko, devojčica sa čudnim darom da sve izokrene.

Dok su ostali u razredu crtali Sneška, tri kruga, veliki manji i najmanji, tri grudve kao telo, dok su narandžastom bojom farbali šargarepu, dok su docrtavali metlu probodenu sa strane kao da su to Sneškove ruke, šerpu sa crvenim tufnama, dok su crtali usne od tačaka i dugmad od tačaka, ja sam na jednom papiru takođe crtala krugove blagim pokretima, ali to su bili potiljci ljudi i temena, šubare, kape gledane odozgo.

Crtež nije bio ništa posebno ni veličanstveno, bio je kao mrlja, naivan, nije bio Sneško kao kod drugih. Njihovi su crteži bili preslikani. Isti.

Završila sam i u sebi pevala neku glupavu dečju pesmicu

TRA LA LA LA LA

Ja sam Akiko i pevušim kad završim sa crtežom.

Dok pevušim u meni zaigra uže.

Kada je došlo vreme da svako pokaže svoj rad, ja sam svoj stavila na pod. Učiteljica me je čudno pogledala.

„Akiko, šta to radiš?”

Nisam odgovorila. Uzela sam drugi beli papir i ćutke se popela na svoju stolicu, stolica je škripala pomalo dramatično, a crtež je bio na podu daleko ispod mene. Bila sam viša od Jagode iz tatine bašte, to sigurno. Zatim sam krenula da cepam papir i pravim pahulje od papira, neke su bile krupne, neke nisu, hiljadu komadića papira, hiljadu komadića koji lete, i počela sam da ih bacam po svom crtežu; taj sneg je padao na vrhove kapa, na potiljke ljudi, šubare.

Meni je tek sad sve imalo smisla.

Učiteljica je bila u blagom šoku.

Ostala deca su za mene bila vetar i gledala su začuđeno sa smeškom u uglu usana.

Ja sa Sneškom u uglu usana.

Ćutim i cepam. Ostali su polako počeli da duvaju, da ispuštaju vazduh. Shvatili su da su vetar. Zatim sam rekla: „UČITELJICE, JA SAM AKIKO I IMAM DRUGAČIJI POGLED NA SNEG.”

„Sedi.”, rekla je.

Sela sam i pomislila: Ko mi je kriv što se drugačije topim iznutra.

Mislim da mi je dala jedinicu

JA sam Akiko, nemam godine i ne pravim razliku između jedinice, trojke i petice.

Meni je sve to isto.

Ocene su kao stari automobili, stare veš-mašine i stari fenovi, čas po čas pa moraju da se popravljaju.

To ne razumem.

I VRATA ŠKOLE NISU VRATA
VRATA ŠKOLE SU KALUP.
MI SMO PLASTELIN.

Kad sam se vratila iz škole, otac me je upitao kako je bilo. Rekla sam: „Super.” I bilo je super. Samo neka od nas nije shvatila. Ta neka od nas je učiteljica. Ona ne razume da to što sam mladolika ne isključuje mogućnost da imam hiljadu godina. Meni godine nisu teret jer ih nemam. Inače bi bilo drugačije.