Škola treba da pomogne deci da izrastu u zrele, svesne, odgovorne, inteligentne osobe, koje su savladale umetnost življenja i koji doprinose svoje darove svetu. Škola koju mi znamo, ne može biti daleko od toga. U suštini, škola, onakva kakva je u većini mesta širom sveta, pomaže samo kod dečje inteligencije i ispunjava ih stresom i brigama, što rezultira haotičnim svetom koji prepoznajemo oko sebe.
- Škola uči decu skladu
U školi, deca uče da izvršavaju naređenja i slepo slede ono što im se kaže. Kaže im se šta da rade, bez obzira da li oni to žele ili ne. Moraju da sede satima i satima za stolom bez prigovora, ne radeći ništa osim što pamte informacije koje im nikada neće trebati. Rečeno im je kada mogu da pričaju, kada da se pomere, čak i kada da idu u toalet.
Vremenom, deca prestaju da veruju svom unutrašnjem glasu i prihvataju ono što vlasti od njih zahtevaju, strahovito ih potiskuje, pa i ne iznenađuje što ih to čini da se osećaju depresivno i neispunjeno.
- Uče decu šta da misle, ne kako da misle
Škola ne uči decu kako da razviju kapacitet da razmišljaju logički, tako da sami mogu da
steknu zaključke kada im se reprezentuju informacije. Naprotiv, deca su primorana da veruju u ono što uče, bez obzira na to da li su informacije tačne ili ne, ili da li niču iz sopstvenog razumevanja ili ne. Otuda i sprečeno poboljšavanje njihovog kritičkog razmišljanja, i rezultat toga je da se deca pretvaraju u glupe automatske mašine.
- Uče decu da budu nekreativna
Dečja mašta je divlja, ali škola čini čuda da je potisne. Deca mogu biti neverovatno kreativna, ali umetnost gotovo da ne postoji u većini škola širom sveta, s obzirom da umetnička karijera uglavnom nije profitabilna. Umesto da dozvole deci da istraže spontano izražene misli i osećanja kroz slikanje, muziku, pozorište, oni većinu vremena provode u četiri zida, učeći dosadne stvari koje ih ne zanimaju i ne pomažu im u razvoju svoje misli, srca i duha.
- Uče decu da se plaše neuspeha
Greške nam pomažu da izrastemo u bistra bića, ali škola uči decu da se plaše neuspeha, kao da je to neko zlo koga se moraju kloniti. Decu u školi uče da moraju marljivo učiti da bi položili testove, i oni koji ne polože ispadaju loši učenicu, izloženi su ruganju, i neuspešni su sami po sebi. Tako da deca uče da rade na najbolji način da bi izbegli greške, što ih štiti samo od pokušaja da dostignu nove ciljeve u daljem životu, ne bi li izbegli buduće neuspehe.
- Uče decu da misle da je igra loša
Deca osećaju neverovatnu radost u igri, zabavljaju se, smeju, rade stvari bez razloga ili cilja, samo radi igre. Igra čini da im srce pulsira sa radošću i pretvara njihov život u slavlje. Polako, kako deca rastu, uče da igra nije dobra, nije produktivna, i treba je smatrati protraćenim vremenom.
Pored toga, uče da budu ozbiljni, napeti, zabrinuti za budućnost, što ih samo čini depresivnim, ne dozvoljavajući im da se prepuste i opuste u sadašnjem trenutku i da uživaju u lepotama koje im život nudi.
- Uče decu da ne slušaju svoje srce
Za razliku od odraslih, deca slučaju svoje srce. Međutim, nakon mnogo godina u određenim socijalnim uslovima, kada konačno odrastu, izgradili su barijeru između sebe i svog srca, tako da ne mogu više da osete glas srca. Ovi uslovi uglavnom su izraženi u školi, gde su deca svakodnevno u obavezi da rade stvari koje ne vole, smatraju ih dosadnim i uzaludnim, ali ih društvo uči da će za to biti nagrađeni. Kao posledica, razvijaju naviku da ne veruju svom unutrašnjem glasu i gube dodir sa onim za čim njihovo srce kuca.
- Uče decu da povežu novac sa uspehom
Drugi način na koji škola čini decu odbačenom i depresivnom je što ih navodi da poistovete zaradu sa uspehom. U školi, uče da je primarni cilj steći dobru zaradu, i da treba da žrtvuju skoro trećinu svog života na učenje i određene stvari samo da bi mogli da dobiju diplomu koja će im omogućiti da rade kasnije kao korporativni robovi.
Tako, deca prestanu da ostvaruju svoje strasti koje daju pravu svrhu i smisao njihovom životu, a umesto toga rade dosadne stvari koje su teret njihovoj psihi i koji im samo pomažu da prežive, ali ne i da istinski žive.
- Uče decu da žrtvuju „danas“ zarad boljeg „sutra“
Današnji trenutak je sve što imamo. Budućnost, kao i prošlost, ne postoji, i ako tome damo previše značaja, nećemo biti u mogućnosti da uživamo u sadašnjosti. Većina ljudi, ipak, ne uživa u današnjem trenutku. Umesto toga, uvek pokušavaju da dosegnu budućnost i misle da kada je jednom dosegnu, biće ispunjeni i srećni.
Ovaj način razmišljanja uglavnom se prožima tokom školovanja. U školi, deca veruju da žrtvujući danas, učeći naporno i sledeći naredbe, biće nagrađeni u budućnosti. Provode čitav život konstantno fokusirani na budućnost, i završe razočarani, ispunjeni patnjom.
Moje ime je Sofo Arhont i osećam sreću pulsirajući sa životom i osećam zahvalnost za sve što mi postojanje nudi u otvorenoj ruci, uživajući u ovoj inkarnaciji, sa svojim usponima i padovima. Volim slikarstvo, pisanje, čitanje, vegetarijansku hranu, putovanje, i upoznavanje zanimljivih ljudi iz celog sveta. The Unbounded Sprit je moj jedan-čovek rad iz ljubavi, kroz koji sam podelio deo mog bića sa milionima čitalaca iz svakog dela naše planete. Kreirano u 2012. godini iz moje želje da dosegnem svet, pomoglo mi je u formiranju zajednice od preko 350.000 istomišljenika. Ovaj članak je prvobitno pojavio na theUnboundedSpirit.com.
Dodaj komentar