Stranice naše istorije ispunili su mnogi ratovi. Naši preci su oduvek bili čuveni ratnici. Oni su čuvari naše istorije, za opstanak celog srpskog roda polagali su svoje živote. Nošeni dahom ljubavi prema otadžbini, to su činili štiteći ostale, ali i buduće naraštaje. Da nije bilo njihovih žrtava, ne bi bilo ni nas. Stradali su sa primerom. Isticali su se hrabrošću, srčanošću, veštinom i patriotizmom. Prvi po stvaranju u miru, prvi po hrabrosti u ratu. Iz školske klupe u plamen bitke. To je bio put cele srpske mladosti pri odlasku u prve borbene redove 1914. godine.
Odred 1300 kaplara je jedini primer u svetskoj istoriji da neka država, u borbene redove regrutuje i šalje na front; svoju budućnost, svoje pupolje izdanke, celu svoju intelektualnu omladinu. Svoje sve. Taj potez je predstavljao poslednji tračak nade za opstanak zemlje.
Na ratnim poljima Srbije te 1914. godine, oni su bili najlepši cvetovi i poslednja nada da će svojim mladalačkim žarom i besprimernim rodoljubljem uliti potrebnu energiju među trupe iskusnih ali iznemoglih ratnika. Potom razbiti Poćorekovu kaznenu ekspediciju i odbraniti čast svoje zemlje.
Mali za vojnike, ali veliki za junake!
Upravo to se i desilo. Napustili su kasarnu u Skoplju i u besprekornom redu izašli na ulicu. Masa ljudi dočekala ih cvećem. Među njima, bi i onih što nisu mogli da zadrže suze i jecaj:
– Odoše đaci na front… Odoše đaci u smrt… Buketi orošeni suzama padaju na ponosne mladiće, čiji se bajoneti i kaplarske zvezdice presijavaju na suncu… – ovako čačanski književnik Antonije Đurić opisuje stupanje u boj slavne srpske jedinice „Hiljadu trista kaplara” i dodaje:
– Već posle prvih borbi nazvan je „Bataljonom smrti”. Kasnije, dok je do kraja delio sudbinu svoje zemlje, nazvaće ga „Legendarni bataljon 1300 kaplara”. Ostaće zapisano da su duh vojske naročito podigle čuvene skopske đačke čete. To beše cvet inteligencije, ponos i budućnost naroda. Ovih 1300 mladića behu ona luča koja ozari duše potištenih vojnika, premorenih bitkama i velikim gubicima – nastavlja on i zaključuje:
– Sokoleći svoje vodove, oni će se u novim borbama baciti na neprijatelja neodoljivom žestinom, naporedo sa oficirima i vojnicima… Krvave brazde ostaše u njihovim redovima… Istoričari tvrde da je to jedini primer u istoriji sveta da jedna država šalje na front, isključivo u borbene jedinice, svoj cvet, svoju budućnost, svoju celokupnu intelektualnu omladinu – i to kao poslednju nadu za spas svoje zemlje – opisao je Đurić tadašnje prilike.
Zdušno antologijsko svedočenje za anale
Profesor dr Tadija Pejović (1892–1982) najznamenitijem bataljonu Srpske vojske podigao je književni nadgrobnik povesnicom „Moje uspomene i doživljaji. I on je bio jedan od 1.300 kaplara. Drugi svetski rat proveo je u nemačkom ropstvu, a zatim, kao profesor Filozofskog i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, izgradio je izuzetnu karijeru naučnika. Tada je knjigom od zaborava odbranio saborce i presudne stranice srpske istorije.
Pripovedanje naučnika i matematičara dr Pejovića o vojevanju sa kaplarima, junacima, citiramo u celosti:
“Samo Cerska bitka izbacila je iz stroja 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika. Trebalo je, dakle, što pre popuniti starešinski kadar. Tako je Vrhovna komanda odlučila da se đaci svih škola u Srbiji koji su dospeli za vojsku, kao i oni koji su bili odložili služenje roka do završetka školovanja, pozovu u vojsku i pripreme za starešine… Sva školska omladina iz više generacija našla se u Skoplju…
Za to vreme na Savi i Drini vodile su se žestoke borbe. Đaci su stoga užurbano obučavani u ratnim veštinama i komandovanju manjim jedinicama. Četiri čete đaka, preko Lapova i Kragujevca, otišle su za Gornji Milanovac, za Prvu i Treću armiju, a dve čete preko Lapova i Mladenovca za Aranđelovac, za Drugu armiju.
Ja sam sa svojim školskim drugom Milojem Rajkovićem raspoređen u Prvu četu, Prvog bataljona 19. pešadijskog puka prvog poziva Šumadijske divizije. U četu smo, u Vreocima, došli 20. novembra. U putu smo unapređeni u podnarednike. Već sutradan bio sam na predstraži u neposrednoj blizini Štaba. Vojnici su me u početku gledali sa žaljenjem što sam došao tako mlad i školovan da poginem.
Naš bataljon krene da pojača borbeni poredak trećepozivaca koji su se nalazili kod Požarevca, na položaju Zabele. Sa rastojanja od jedva pedesetak metara zasuše nas paklenom mitraljeskom vatrom. Nemci su krenuli na juriš, ali mi smo ih odbili, padali su kao snopovi. U toj borbi, 12. oktobra 1915, naš bataljon je prepolovljen. Pogibe tu, na moje oči, moj školski drug narednik – đak Miloje Rajković. A u Kolubarskoj bici poginulo je 400 đaka…
…Onog septembra 1918. video sam strašan prizor – bukve polomljene, ljudska tela iskomadana i razbacana po zemlji. Poneki Bugarin živ, ali ošamućen, izvlači se iz rova i ječi. Malo ih je koji su preživeli napad naše artiljerije.
Opet mi se misao vraća na Skoplje, na drugove iz mladosti, na đake – kaplare. Bilo nas je na početku 1600, ali su neki zbog slabog zdravlja, ili što su bili premladi – odbijeni. Ta slika je bila divna: niko nije mogao da se pomiri sa tim da je bio odbijen; smatrali su da je to uvreda, poniženje. Otadžbina je bila u opasnosti, a njihova pomoć je odbijena! Neki su svim silama nastojali da sebe učine starijim, izmišljali su da su stariji godinu-dve.
Ali, bilo je i drugih situacija. U Skoplje je došao i Milorad Masalović Senja u vojničkoj uniformi, sa činom kaplara. On je kao svršeni maturant jula 1914. kao dobrovoljac stupio u Peti pešadijski prekobrojni puk i učestvovao u ljutoj bici na Ceru.
Pokazao je izvanrednu hrabrost i unapređen u čin kaplara. Kad se našao pred lekarskom komisijom niko ga nije ni pogledao: rečeno mu je da ide kući, jer njegovo godište nije pozvano. Predsednik lekarske komisije, sanitetski pukovnik Žerajić, savetovao mu je da se vrati kući, da sačeka poziv svoje generacije.
Masalović se nije pokolebao. Zauzeo je stav mirno i rekao: ’Zar sam ovako mlad mogao biti na Ceru, tući se sa neprijateljem, a ne mogu sada biti u đačkoj četi?’ Komisija je popustila i Masalović se našao u đačkom bataljonu. Ali, kao i mnoge druge, smrt ga je ubrzo pokosila…” – ispisivao je redove u svojim sećanjima profesor dr Tadija Pejović.
Ovaj primer iz domaće ali i svetske istorije nama danas služi kao paradigma vere u bolje sutra po cenu života. Ujedno i podsetnik da nikada ne smemo zaboraviti naše korene i ko smo. Ovo se dogodilo. Tad, i nikad posle toga. Slavljenjem ovih “malih” a neizmerno velikih ljudi možemo i moramo osvestiti ono što su nam oni ostavili u nasledstvo. Neizbrisivo nasledstvo, koje svako od nas treba da opravda, na svoj način.
Izvor: bastabalkana.com
Dodaj komentar