Snovi u mojoj kockastoj glavi
Proletnja kiša prekinula je pripreme za još jedan slet u Titovu čast, na gradskom stadionu u Zrenjaninu. Ja sam bio samo posmatrač. Mokra kosa i vlažni trikoi činili su devojke privlačnijim u pokušaju da pobegnu od pljuska. „Ko je ova lepotica?“, upitao sam druga, glavom pokazujući na devojku koja je išla prema nama. Nepoverljivo me je pogledao, misleći da sam lud ako zaista ne znam ko je Vanda iz Prve gimnazije. Vanda Končar. Prošla je pored nas. Učinilo mi se da me je pogledala, mozda i malo duže ili mi se samo učinilo.
Vandu sam viđao i kasnije u gradu, ali nisam imao hrabrosti ni za pokušaj da se upoznamo. Nisam bio ni mutav, ni glupav, ni ružan. Ali da se bar zvala Milica, Slavica ili Gordana, možda bih nešto i pokušao, ali Vanda mi je zvučalo tako egzotično i daleko, nespojivo sa mojim arhaičnim imenom, uz to beskućnikom koji se grebe na lokalnom korzou za ćelavi pasulj u obližnjem ekspres restoranu. I koji još nije video more. Sve je ostalo na tome. Prošle su decenije. U međuvremenu sam video more i jos ponešto, ali Vandu nisam. Nikad. Čuo sam da živi u Londonu. Pre nekog vremena sam otvorio profil na fejsbuku, ne znam jesam li vam pričao o tome. Kao priviđenje, već prvog dana mi se pojavi ono: „poznajete li Vandu Koncar?“ Poznajem, ljudi, kažem ja naglas, kako je ne bih poznavao. A onda pomislim, da, video sam je pre 45 godina. Jako poznanstvo. Bolje poznajem Moniku Beluči. Nju sam bar nedavno video.
Ipak uputim zahtev za prijateljstvo, očekujući da ću istog trenutka dobiti odgovor. Međutim prolazili su dani i nedelje, a ja sam odgovor čekao, bas onako kako se nekad čekao poštar ispred ulaznih vrata zgrade, pošto treba da donese neko drago pismo. Vojnikovo. Šta ako me je prepoznala i pomislila: „To je onaj sa glavom kockastom kao nosač aviona, što je pre 45 godina kao manijak buljio u mene.“ Ma ne to nije moguće, tešio sam sebe. Konačno, vidim crveni broj jedan na dve glave. „Vanda je prihvatila vaš zahtev za prijateljstvo“. Bio je petak. Šta sada da radim? Da otvorim poruke i počnem da brišem sve ovo što sam napisao. Ne. Ja ću to javno, baš tako. Vanda će se sigurno javiti. Da mi još jednom potvrdi prijateljstvo ili da mi kaže da će me tužiti zbog neovlašćenog uzimanja i kropovanja fotografije sa njenog profila i da je ovo sve neozbiljno. Možda?
(Vanda se u međuvremenu javila i povremeno učestvuje u Dragutinovim pričama na Facebooku – prim. A. I.)
Sa Severinom u nepoznatom pravcu
Dve hiljade i neke godine, ponosno stojim ispred svoga Yuga 55E, zelene boje. Čekam je ispred Spensa. Ide odnekud moj sin sa drugarom, obojica u pubertetu, i pitaju me šta tu radim. Čekam Severinu, kažem ja. Koju Severinu, pitaju oni. Pa, koliko vi Severina poznajete? Jednu, kažu oni. E, pa baš tu i čekam. Smeju se oni kao ludi, a sin mi kaže: „Idi kući, mama te čeka“. I odoše. Pojavljuje se Seve u plavim hlačama i osmeha širokog do Tanurdžićeve palate, baš kao da je videla onog Hercegovca sa jahte. To je posle bilo. Ponosno otvaram desna vrata Yuga 55E, osvrćući se da vidim da li me još neko gleda. Na moju žalost, niko. Palim nervozno moćnu mašinu i uz škripu guma odlazim u nepoznatom pravcu. U narednom broju Građanskog lista u informaciji o Severininom boravku u Novom Sadu, spominje se i misteriozna vožnja poznate zvezde i novosadskog fotoreportera. Prošle su godine, ali Milan Popoviš i još neki, među kojima je sada i Kebin sin, nikada mi neće oprostiti tu vožnju u nepoznatom pravcu.
Balaševićeve „Devedesete“
Pre 15 godina u studiju u Košutnjaku, Balašević je snimao album „Devedesete“. U jednom momentu, pita on mene: Znaš li ti da pevaš? Skoro kao i ti, kažem ja. „Sada ćemo da snimamo pesmu o Gedi, pa bi i ti mogao da uskočiš u grupno pevanje refrena“. Naravno da se šalio. A mogao sam! Fotosi članova benda sa instrumentima koje ne znaju da sviraju, i Đole kao saksofonista završili su na omotu i kao propratni materijal za CD. Leptiri su se sami pojavili.
Ranko Slijepčević i „Drezvej“
Ranka Slijepčevića, kantautora, u Novi Sad je početkom devedesetih iz Trebinja doneo jedan stari autobus, kroz noć za koju ni sam nije znao da je pala.
„Gitara mi je otvorila vrata Drezveja, kluba u kojem sam svirao šest godina. Tamo smo se prepoznavali po idejama, buntu, poeziji i muzici. Tamo sam saznao da nije istina da se samo jednom može voleti. Video sam kako se gospodstveno raduje i dostojanstveno tuguje, uz neku pesmu koja mi se otrgla i za koju više nisam bio siguran da je moja. S bine sam posmatrao ljude koji su sada na drugoj obali, s drugačijim idejama, s blagom amnezijom, kojima je pohota raščerečila usta. Drezveja više nema. Nema nekih dragih prijatelja. Nema ni mojih vila iz mraka kojima sam posvetio najlepše stihove. Gde smo se to zagubili?
Dodaj komentar