Ponosna sam, majko, zvao me je Predsednik

Poštovani čitaoče, oprostite ako Vam moje misli i reči deluju malo zbrkano. To je posledica uzbuđenja. Naime, zvao me je Predsednik.

Maločas. A mislila sam da ovaj tmurni i ružni poslednji martovski dan ne može ništa ulepšati. Sve je nekako bilo sivo i sumorno.

Dok, odjednom, nije zazvonio moj mobilni telefon. Beograd. Nepoznat mi broj: 011/6963002

Najednom, čujem: – Dobar dan. Aleksandar Vučić je ovde.

Zbunjeno odgovorim: – Dobar dan, predsedniče, kako ste, šta ima? Kako kampanja? Sve okej? – istovremeno razmišljajući što me zvao. Nego, on nastavlja da priča, izgleda da me nije čuo:

– Na ovim izborima odlučujemo o tome da li ćemo da idemo napred, putem našeg uspeha, ili ćemo da idemo nazad. Zbog toga vas pozivam, izađite i glasajte – priča između ostalog meni Predsednik, nisam sve zapamtila koliko sam se zbunila, pola nisam čula osim da me poziva da zajedno nastavimo putem uspeha, mira, stabilnosti…

Sve tako neke lepe reči govori predsednik dok ja, svesna da me on uopšte ne čuje, zauzet svojom pričom, vičem:’Mamaaa! Maaamaaa! Zove me Vučiiiiiiiić!’

– Živela Srbija! – reče on meni i spusti mi slušalicu, verovatno iznerviran što ga puštam na spikerfon i dozivam majku umesto da pažljivo slušam šta mi priča.

Baš se nasikiram i krenem da ga pozovem nazad i da vidim kako je čovek, da se izvinim, da se zahvalim, da pitam treba li mu neka pomoć…kad ono sokoćalo telefonsko meni reče ‘birate nepostojeći broj.’

Eto koliko sam iznervirala čoveka da je i telefon isključio za navek. Džaba on mučenik priča kad nema ko to da sluša.

A baš je mene izabrao da pozove i ja skot…a odakle li mu moj broj mobilnog telefona? Mama misli da je to od onda kad joj je slao pismo i vitamine.

Pa što onda nije nju zvao nego mene? Nema ona pojma, sigurna sam da je baš i upravo mene hteo da čuje. Nego to sve ljubomorno…

Zvala sam i sestru da joj se pohvalim da me zvao Predsednik, ona mi je kratko i zavidno rekla ‘Mene niko nije zvao’ i spustila mi slušalicu.

I sad, iako nismo baš nešto uspeli da popričamo, sedim s blaženim osmehom na licu. Majka me pita šta mi je. Ja odgovorim, iz dubine duše: – Ponosna sam, majko, zvao me je Predsednik.

I dalje mi nije jasno zašto ne mogu ja njega da pozovem, ali, šta je tu je. Još uvek sam ponosna. Samo nikako da dokučim ko mu je dao moj broj telefona.