Internet, mobilni telefoni, pametne spravice… Istina, uveliko su nam olakšali život, ali i neminovno otuđili jedne od drugih. Novinar portala Noizz Ivan Radojčić sproveo je jedan zanimljiv eksperiment, a njegova iskustva i zapažanja prenosimo vam u celosti:
Kada je jednog jutra moj voljeni iPhone odlučio da se isključi sam od sebe, prihvatio sam taj kvar stojički sa duplom dozom odjednom otkrivenog zena. Od tada živim sasvim lepo bez aplikacija i notifikacija, jutro počinjem bez treninga palca kroz feed Instagrama, a sa dragim ljudima komuniciram isključivo uživo.
Al’ zamalo.
Jedan sam od onih kojima nimalo diskretan brojač digitalnih aktivnosti svakog ponedeljka pokaže prosek od makar šest sati korišćenja telefona u toku dana. Nepogrešivo me možete locirati prateći zelenu tačkicu na messengerima, život je ono što mi se dešava dok paralelno pišem u tri Whatsapp grupe simultano naručujući laganu prolećnu bomber jaknu sa Zarine aplikacije i prateći prognozu nadasve nepogrešivih Norvežana da bih znao kad ću moći da je nosim… Skoro svi, od moje majke na nedeljnom ručku pa do interniste na godišnjem zdravstvenom pregledu su mi autoritativno makar jednom rekli: „Spusti taj telefon više!“ A kad mi se početkom godine zaista pokvario telefon, zurio sam u zlokobno crni ekran sa duplom dozom ankscioznosti (vaistinu „Black mirror!“)
Međutim, teško da sam usamljen u toj zavisnosti. U Google pretrazi „može li se živeti bez mobilnog telefona?“ prigodno je smešteno između „Može li se živeti bez bubrega?“ i „Može li se živeti bez ljubavi?“ a to je verovatno sve što treba da znamo o našem kolektivnom pristupu ovoj naizgled svemoćnoj spravici.
U potrazi za odgovorom, počinjem svoju #nophone avanturu u petak predveče. Trudio sam se da pravila koje sebi postavljam tokom ovog izazova budu jasna i što duže ostvarljiva, kako bi zaista nešto naučio i prihvatio iz iskustva. Dozvoljeno mi je da se javljam i telefoniram sa fiksnog. Mejl mogu da proveravam dok radim, i to sa kompjutera. Surfovanje nije poželjno, osim kad je research za prilog. Izlogovao sam se sa svih društvenih mreža na telefonu i na kompu. Suštinski, svojevoljno sam se vratio u 2002. Ili, ako vam je draža poetična ironija, na sopstvena fabrička podešavanja.
Onog trenutka kad prstom prelazim preko „off“ dugmeta, celim telom mi struji trenutno olakšanje koje bi najviše moglo da se uporedi sa onim osećajem iz detinjstva kad ne morate da radite domaći posle škole. To je možda prva noć u, ne pamtim koliko tačno dugom periodu, da sam se uspavao bez stare dobre sablasne plavičaste svetlosti ekrana. I, da li zbog neopipljive #nophone metamorfoze ili možda zbog zaista duge i blago rečeno hektične radne nedelje koja joj je prethodila, baš sam se slatko naspavao. Ostatak vikenda podjednako uživam u izostanku zvuka notifikacija, čak i dok sedim sam u Kafeteriji bez štita koji gedžet pruža, mladi bi rekli kao potpuni psihopata.
Dok u nedelju uveče na Netflixu (koji hvala Bogu nije zabranjen) ide epizoda „Prijatelja“ kad Ros snima poruku na telefonskoj sekretarici kod Džoija i Čendlera, razmišljam o tome koliko zapleta filmova i serija ne bi bilo isto bez reskog zvuka kojim je zvonio telefon ali i koliko bi drugačije izgledalo moje odrastanje da je od prvih pubertetskih bubuljica smešteno u digitalno doba.
Da, dovoljno sam mator da čak pamtim ne samo sada dražesno retro Iskra telefon perfektno vanvremenskog dizajna koji već poznaje hipsterski fetiš, nego i post komunističku nelagodu imanja „dvojnika“ – misterioznog telefonskog doppelgangera prikačenog na isti broj zbog koga ponekad ne biste mogli da obavite razgovor dok on/ona ne završi svoj. I pamtim (možda sa dozom patinirane idile) koliko smo tada više razgovarali telefonom – a koliko nas taj čin u galimatijasu raznih porukanja sad ispunjava nekim neprilagođenim užasom. Koristimo stickere sa mačkama, glasovne poruke i linkove pesama da komuniciramo sa drugima, ali malo nam se stegne grlo kad treba da nekoga pozovemo telefonom, čak i ako razgovor nije po prirodi neprijatan.
Živimo u iluziji multitaskinga, a prava istina je da ne balansiramo više stvari u isto vreme, već samo prolazimo kroz checklistu obaveza sa telefonom u rukama, u mislima bivajući već na sledećem mestu. Iskreno odgovorite kad ste poslednji put zaista gledali film, bez da ste čačkali telefon, pa makar i samo da proguglate odakle vam je poznat glavni glumac?
Iz te preopterećenosti, rodila se (na internetu a gde drugde?) ideja offline luksuza, kovanice nastale da opiše blagodet toga da se ponekad napravi digitalni detox, kada treba da se umesto na ono sa ekrana fokusiramo na ono što nas opipljivo okružuje. Međutim, kao i sa svakim drugim luksuzom na svetu – on je zamka percepcije- a o tome šta je prava ravnotežna između života online i digitalnog tihovanja obratio sam se za stručno mišljenje psihološkinji Sanji Dragović:
„Suština je zapravo da se naš odnos sa tehnologijom ne može posmatrati crno-belo, a gledati na društvene mreže kao na glavne krivce i ozbiljan problem, suviše je lako i pojednostavljeno. Online svet utiče na nas, ali kao i realan život, sadrži i dobre i loše stvari. Da li će nam vreme pred ekranom naneti štetu zavisi od gomile faktora pa i same ličnosti, situacije u kojoj se nalazimo, konkretne aktivnosti i pozadinske motivacije.
Pametni telefoni su deo našeg svakodnevnog života, koristimo ih u različite svrhe, od naručivanja taksi vozila do razmene poruka, fotografija i poziva, slušanja muzike, gledanja vremenske prognoze, m-bankinga… Koliko onda danas više ima smisla generalizovati i pitati da li smo „zavisni“ od pametnih telefona? Sve te različite aktivnosti različito utiču na nas, pa čak i na Instagramu, različiti sadržaji imaju različit uticaj. Štaviše, jedan te isti sadržaj na dvoje ljudi nema isti uticaj. Kao i hrana. Niko se ne pita da li treba ili ne treba jesti, već šta, zašto, koliko i na koji način.“
I to na neki način savršeno sublimira ono što sam shvatio tokom ovog #nophone eksperimenta. Uželeo sam se i toga da vam feed zatrpavam slikama pakleno purpurnog zalaska sunca kao što su to uradili istog dana svi ostali ljudi koje pratite. Ne znam šta ste jeli za ručak dok sam bio u „karantinu“ ali znam da mi je sa mobilnim mnogo lakše da naručim klopu koja će me čekati u sekundi kad stignem pred stan ili da pratim dokle je stigla moja bomberka i da li Norvežani misle da će pasti kiša.
Da li je u vreme kad je „wifi i punjač“ u gostoprimstvu uveliko zamenio „slatko i vodu“, to bio svojevrsni vid dobrovoljnog izgnanstva? Ne, već je žešća samo-sabotaža jer sve one stvari koje inače završimo na tren zahvaljujući svemogućim ikonicama, traju mnogo duže i bivaju daleko monotonije. Sa radošću se vraćam tim pomagačima, jer mi štede vreme. Pa makar ga posle proćerdao na „Važno da je nekad bilo lepo“ mimove i gifove Britni iz 2007.
Baš kao što je moj drug Miloš proročki izrekao pred početak mog eksperimenta: „Biće ti lepo, ali ćeš ipak shvatiti da se bez toga ne može.“ On pak podržava i primenjuje ideju da vreme koje provodi na društvenim mrežama ograniči posebnim online timerima – toolom koji vas nakon zadatog perioda izloguje iz, recimo, Instagram naloga i ne pušta vas u začarani skrol dok ponovo ne ukucate šifru.
Gledajući u mobilni, pa čak i u tom banalnom činu polusvesnog skrola kroz atrakcije neprekidnog fida koji se možda tako zove baš zato što hrani našu projektovanu znatiželju, saznajemo svake sekunde mnogo toga (važnog i nevažnog) o svetu u kome živimo. Ali tek kad ga isključimo, dobijemo retku priliku da saznamo nešto i o sebi.
A to je zadovoljstvo koji svako sebi ponekad treba da priušti.
Dodaj komentar