Kako su nam žene ispred Skupštine Beograda pokazale da je u Srbiji baš sve rasprodato, pa i dostojanstvo

Ukucajte ako imate vremena u Gugl dve reči: žene odbranile. U ovom trenutku na prvoj stranici globalnog pretraživača izaći će vam oko pet tekstova o tome kako su žene zaposlene u Skupštini grada Beograda stajale na ulazu ove institucije da spreče opoziciju da uđe unutra.

Novi simbol ženske borbe

Dakle, ne ni žene iz Drugog svetskog rata, ni one koje su branile reke, niti one koje su spasavale zemlju gde je prepolovljeno muško stanovništvo. Ne, simbol ženske borbe i solidarnosti prema Guglu ovih dana kod nas su žene koje su napravile živi zid na ulazu u Skupštinu kako bi zaštitile gradonačelnika i njegovog zamenika.

Za ostale hrabre žene istorije ostala je druga stranica pretraživača, a znate kako se kaže: ako želiš da sakriješ nešto da ga niko nikad ne pronađe stavi ga na drugu stranu Gugla.

One su se držale za ruke. Imale zajedničke povike. Tapšale. Prozivale fašiste. Neke i padale u nesvest. Sve u cilju da spreče predstavnike Saveza za Srbiju da uđu u gradski parlament. Nakon sat vremena predstavnici su odustali uzeli saobraćajne znake iz centra i odneli ih ispred REM-a sa porukom da tom regulatornom telu treba remont.

Pohvaljene su od strane predstavnika vlasti pa i od mnogih medija. Ipak postavlja se pitanje šta su to one branile ?

Šta je trebalo da odbrani živi zid žena?

Za početak ovde se uopšte ne radi od tome da se ljudi podele na pozitivce i negativce. Jer život pre svega nije holivudski film. Tako da svako ima pravo da bira na čijoj će strani da bude (ili da bira da ne bude ni na čijoj). Samo što je nevolja u tome što i ti izbori mnogo govore o nama.

Ženska solidarnost i zajedništvo može da ima ogromnu moć i planine da pomeri. Mi za to barem imamo dovoljno primera. Od perioda kada su tokom svetskih ratova uzimale ulogu na frontovima ili kod kuće učeći sve one poslove koje su do tad radili njihovi očevi ili muževi pa do posleratnih perioda kada su čitave ekonomije zemalja dizale iz pepela jer je muška radna snaga bila prepolovljena.

Najsvežiji primer ženske borbe i izdržljvosti je grupa žena iz Kruščice koja je odbranila reku na kojoj je trebalo da se gradi mini hidroelektrana. Sve su to žene koje su imale jasan cilj zbog kojeg se žrtvuju: patriotizam, bolja budućnost za njihovu decu ili reka koja ih je prehranila.

Malo je teško zaljučiti šta su tačno branile žene na ulazu u Supštinu grada Beograda.

Može da ti se ne sviđa Boško Obradović, pa čak i da ga u nekom momentu smatraš opasnim i potencijalno nasilnim čovekom, ali zar na ulazu u važne gradske institucije ne postoji obezbeđenje i neki sistem kontrole baš tim povodom. Koji bi, ako je već plaćen novcem gađana trebalo da je efikasniji od živog zida žena na ulazu?

Da li su možda branile Vesića, čoveka toliko snalažljivog da je na vreme preleteo od DS-a do SNS-a i u oba slučaja sebi obezbedio prilično dobru poziciju i ovom trenutku verovatno tačno zna koja mu je sledeća stanica za preletanje.

Ili su možda branili samu Skupštinu odnosno Grad?

Grad koji je nedavno ukinuo subvencije za privatne vrtiće , odnosno odlučio da se menja način raspodele pa je tako sad dosta roditelja ostalo bez te vrste podrške i pred svršenim činom u momentu kad treba da se vrate na posao.

Možda ih to ne dotiče jer im deca idu u privatne vrtiće ?

Ili su možda htele da se pokažu pred nekim višim instancama, pred samom Državom. Istom onom državom koja im je umanjila nadokanade za porodiljsko odsustvo, možda pred Vladom čiji članovi vole kada novinarke lako kleknu ili predsenika koji se investitoru obratio sa: „Zato si se zaposlio sve žene, ti bi da eeeeeee“, rečenicu završite sami.

Možda su branile i samog gradonačelnika od ljudi koji su hteli da razgovaraju o projektima? Možda njiima ne smetaju gužve i kolapsi ili novogodišnji ukrasi u oktobru. Možda su im smetale grane skinute sa pola drveća po gradu. Možda to jeste skup vrednosti zbog kojih se pravi živi zid na ulazu u gradski parlament. A možda…

Jeftina radna snaga sa dostojanstvom na ultra popustu

Znate, kad gledate neke proteste ili demonstracije ili okupljanja pa čak i kad se ne slažete sa motivima i ciljem kojim je inspirisano okupljanje nekad može da vas dirne zajedništvo tih ljudi njihova odlučnost i to što zaista veruju u ono zbog čega su se okupili.

Ovde je bilo sve suprotno od toga. Sve od držanja za ruke preko tapšanja do pokliča „Fašisti“ sve je delovalo – jadnjikavo, skoro pa naručeno, a vrlo moguće i naučeno. Sve je delovalo kao udružena ženska borba protiv nasilja sa Aliekspresa. Ženska solidarnost za dva dinara.

A čudno je to. Jer kad pomislite na žene koje su se udružile uvek pomislite na neke velike i uglavnom plemenite promene koje iz toga mogu da izniknu. Mi smo i tu simboliku udruženih žena uspeli da spustimo na nivo rasprodaje i upotrebe po potrebi.

Da je neko mogao da zaviri u telefone tih žena verovatno bi u njima našao poruke sa uputstvima i kako da stanu i šta da viču a bogami i koliko dugo da tapšu. Neke od njih to rade da sačuvaju visoke plate, neke samo plaćene doprinose. Neke se tek nadaju ugovoru koji je za stalno.

Zar toliko vredi udružena ženska volja i borba i ljudsko dostojanstvo ? Neka platica za preživeti i plaćeni doprinosi.

Tuga je samo što su i tako mali ti interesi vrlo kratkoročni, a još veća tuga je što zbog takvih interea i izbora, koji nisu čak ni naši, mora da ispašta mnogo više ljudi. Svakako više od ona tri čoveka što nisu obavili posao zbog kojeg su došli taj dan do Skupštine grada.

Ali ipak jedna stvar ostaje. Svako od nas na kraju dana ostaje sam sa sobom, a na kraju jedne epohe moraćemo da se pomirimo sa tim koja je naša uloga u njoj bila, za šta smo se borili i koje vrednosti svojim obrazom i imenom branili.