Nikola Cvetković (22) iz Niša, koji je zbog nemaštine i velikih dugova za struju krajem januara skočio s trećeg sprata i samo pukom srećom ostao živ, njegovih petoro braće i sestara, kao i baka Dušanka koja boluje od Parkinsonove bolesti, danas su se uselili u nov, potpuno renoviran dom.
Od novca koji je narod iz čitave Srbije, ali i inostranstva slao kako bi pomogao mladiću koji je bio na rubu propasti, kao i uz pomoć fondacije “Pokreni život”, dom porodice Cvetković dobio je novo ruho.
Okrečeni zidovi, novi prozori, vrata, stolarija, kupatila, sve ono o čemu donedavno nisu mogli ni da sanjaju.
– Sad vidim svetlo na kraju tunela za svoju porodicu – rekao je Nikola.
– Otac je bio ratni invalid, umro je prošle godine u velikim mukama, a ja nisam mogao ni spomenik da mu podignem, kako je zaslužio, to me je mnogo bolelo – govorio je ranije za Novosti Nikola.
– Majka nam je samo stvarala probleme, stalno je pila i tukla nas. Ostao sam sam sa bolesnom bakom, sa petoro braće i sestara i milionskim dugovima za struju i ostale dažbine. Teret je bio veliki. Bojao sam se da nas ne razdvoje, da decu ne odvedu u hraniteljske porodice.
Nedelju dana sam razmišljao o najgorem, jer više nisam video drugi izlaz. Jednostavno „puk’o sam“. Sada se mnogo kajem, ne znam ni kako sam smeo da skočim kada se najviše u životu bojim visine.
Skok srećom nije bio koban, Nikola je imao povrede, oporavio se i nedavno je izašao iz bolnice. A, kada se vratio kući, sačekalo ga je veliko iznenađenje, budući da su ljudi iz cele Srbije, ali i inostranstva, priskočili da pomognu njegovoj porodici.
Mnogi su dugovi već plaćeni, uskoro počinje i renoviranje kuće, a ono što ga najviše raduje je odluka Centra za socijalni rad da njegovi braća i sestre mogu da ostanu zajedno i da će im se dodeli staratelj koji će da o njima brinuti kod kuće, u njihovom domu.
Teško je, kaže, poverovati u sve to, jer su do pre mesec dana živeli od bakine penzije od 15.000 dinara i još 20.000 dinara na ime tuđe nege i pomoći za decu, sa nedovoljno drva za ogrev, uz prazne frižidere i sa konstantnim strahom da će mu braću i sestre razmestiti Centar za socijalni rad.
– Očeva sahrana me dotukla. On je ratovao u Bosni, tamo je bio teško ranjen, ali prilično se bio oporavio. Međutim, 2020, organi su počeli da mu otkazuju, jer su geleri, koji su mu ostali u telu, počeli da se pomeraju. Otkazali su mu bubrezi, pluća, jetra… Umro je u teškim mukama, od sepse. Majka nam je samo stvarala probleme, od oca je krala novac i trošila po kafanama. Sada smo podneli zahtev da je se odreknemo zvanično – nastavlja svoju tešku životnu priču Nikola.
On kaže da nikada kod kuće nije imao toplu majčinsku reč, te da je tu ljubav jedino baka uspevala da nadoknadi pre nego što je obolela od Parkinsonove bolesti.
– Nikad nisam imao savet roditelja. Žao mi je oca, on je imao mnogo problema jer se stalno borio sa mojom majkom. I pre njegove smrti bilo je teško, nikada nismo imali dovoljno, računi su se gomilali pa je gotovo sve išlo na otplatu dugova. Nikada neću da zaboravim dan u školi, kada sam gledao u dečaka koji je jeo tost. Toliko sam bio željan da sam otišao kući, seo sam i plakao, što nisam mogao tada da pojedem taj tost.
Kaže i da su ga glad i trenuci kada je gledao gladne sestru i brata od devet godina izjedali.
– Probao sam da zaradim, ali zimi nije bilo posla, a i morao sam kod kuće da se brinem o baki i o deci. Ovi najmlađi još ne mogu sami ni da se okupaju.
Nikola kaže da ga je veoma dirnulo što se mnogo ljudi javilo da pomogne njegovoj porodici dok je on bio u bolnici posle pada. Priča da je još u bolnici na TV video priloge o tome, ali nije znao da je toliko pomoći prikupljeno da se otplate svi dugovi.
– Pitale su me sestre u bolnici da li je to na TV priča o mojoj porodici. Pocrveneo sam.
Dodaj komentar