Na Balkanu, između 70 i 80 odsto mladih od 25-te do 34-te godine živi sa roditeljima. Kao glavno opravdanje uzima se finansijska situacija u državi i nemogućnost zaposlenja. Stručnjaci navode da nisu samo finansije razlog kasnog osamostaljivanja. Naime, mnogi se teško bore sa odrastanjem i stvarnim životom, a komoditet koji imaju kod roditelja im i te kako odgovara.
U kandžama takozvanog produženog detinjstva nalaze se i oni koji imaju posao i prihode, ali nemaju mogućnost da se odsele iz porodičnog doma. Ono što zabrinjava je činjenica da ovaj prelazni period suviše dugo traje. Mladi nisu ni deca, ni studenti, ni nezaposleni, ni zaposleni… a nisu ni dovoljno zreli za samostalan život.
Sociolozi i psiholozi pokušavaju da dođu do objašnjenja zašto i kako ovaj fenomen ima toliki staž postojanja. Ista je situacija i u ravijenijim i u nerazvijenim državama. Jedino objašnjenje nalaze u materijalnom izobilju u kojem mladi odrastaju te često nisu deca kriva, već roditelji.
Postoje i oni koji imaju bolesne roditelje i veću emotivnu povezanost sa porodičnim domom, pa osećaju odgovornost da im pomognu. Iako postoji kvalitetna kućna nega starih lica koja pruža podršku i sigurnost, mnogima je i dalje teško da negu bližnjih prepuste drugima, te se odlučuju da ostanu sa njima.
U daljem tekstu imaćete priliku da pročitate koji su to razlozi zbog kojih mladi nastavljaju život sa roditeljima i nakon 30-te, kao i kako taj život onda može da izgleda.
Život sa roditeljima posle 30-te – pozorište u kući
Duga tranzicija, ekonomski loše stanje u društvu, ali i traumatične godine odrastanja onih koji su sada u 30-tim, neki su od razloga zašto mladi ne odlaze iz svojih porodičnih domova. Roditelji im sve plaćaju, a novac koji tridesetogodišnjak zaradi na svom stalnom ili usputnom poslu ide samo na njegov provod i lične potrebe.
Pravo pozorište u kući počinje onda kada se u taj dom useli devojka/dečko i ubrzo dođe dete. Ovaj slučaj čest je kod sinova, koji u svoju tinejdžersku sobu unesu i krevetac. Na toj sceni nema scenarija, dok glavnu ulogu ima sin koji se nije odselio od roditelja onda kada je to bilo potrebno, te sada nosi teret zvan “svekrva-snajka odnos”.
Poznata srpska serija “Pozorište u kući” iz davne 2007-e godine, oslivakava prosečnu srpsku porodicu današnjice. Jedna porodica sa jednom glavom porodice po jednom domu, jednačina je koja i danas važi za formulu srećnijeg života bez svađa i tenzija. U suprotnom životi postaju komedija koja često kulminira raznim porodičnim svađama i nema nimalo lep završetak.
Život sa roditeljima nakon 30-te – raj ili pakao?
U nekom trenutku odrastanja nešto klikne u mozgu i postajemo odrasli. Bilo to kada diplomiramo, kada nađemo posao ili dobijemo dete, taj trenutak je nezaobilazan. Nekome klik bude jak i intenzivan te ga pokrene na akciju zvanu “napuštanje majčinog gnezda”, dok neke samo malo pecne, te ga mnogi ne registruju i život sa roditeljima i nakon 30-te postane uobičajen tok života.
Ono što je neminovno, je da svima koji su ušli u četvrtu deceniju života treba lični prostor. Ukoliko ste oni kojima je klik u mozgu samo malo zavibrirao i i dalje živite sa matorcima, složićete se da je sve što dolazi ravno devetom krugu pakla o kojem je pisao Dante.
Mnogi tridesetogodišnjaci uživaju u životu u svojoj tinejdžerskoj sobi. Međutim, stručnjaci navode da upravo takav stil života ima za posledicu teže stupanje u ozbiljne veze i pronalazak ozbiljnog posla. Naravno da tatina i mamina “deca” ne pristaju na male plate, naravno da su skloni tome da izvoljevaju i naravno da će sve to mama i tata da reše, dok oni žive u svom “porodičnom raju”.
Život sa roditeljima i u četvrtoj deceniji – kandže produženog detinjstva
Otići iz tatine i mamine kuće može biti stresno. Mnogo promena na koje niko nije upozorio. Tridesetogodišnjaci nisu spremni da otkrivaju novu vrstu muzike, a kamoli da izađu iz porodičnog doma. Studije su pokazale da se mladi tada suočavaju sa stvarnim životom i stvarnim problemima, na koje nisu navikli i koje ne umeju da reše sami, bez roditeljske potpore.
Produženo detinjstvo više pruža nego što uzima, te mnogi upadaju u klopku. Udobnost i ugodnost koju otac i majka pružaju svojoj deci se ne napuštaju tako lako, te život u roditeljskom domu nastavlja da teče i nakon tridesete.
Zrelost je često tumačena na pogrešne načine. Neki navode da je zrelost kad se odseli iz kuće, neki kada se stupi u brak, osnuje porodica i nađe ozbiljan posao. Dok neki smatraju da je zrelost spustiti dasku wc šolje nakon upotrebe i oprati zube posle noćnog provoda. Složićemo se da i jedno i drugo predstvaljaju karakteristike zrelosti.
Ono čega se mladi plaše i od čega beže je osećaj odgovornosti. Osećaj da neko zavisi od tebe sada, da zavisiš ti sam od sebe, da sam uključuješ mašinu za veš i da će frižider biti prazan ukoliko ne odeš u nabavku.
Zato, sledeći put kad se budete umivali i pogledali svoje lice sa prvim borama u ogledalu, zapitajte se da li je to mesto gde se sada nalazite baš ono gde želite da budete ili postoji možda nešto što ipak možete da uradite kako biste napravili sebi svoje gnezdo.
Ja sam obrazovana i lepa, izdržavam sebe apsolutno samostalno godinama. Naravno, nemam partnera. Ostali nesposobni naslednici koji ustaju starijima u prevozu jer su nesposobni da žive bez služenja matorima. I ostali glupi, sa školom ili bez. Sa većinom nemam temu, bukvalno su ograničeni.
Često putujem. A i bavim se poslovima uvek vezanim za strane zemlje.
Partnera ću naći čim odem.
Ovde ih ostavljam blago lukavim, ali istim takvim nesposobnim udavačama koje mi se gade sa svojim patike-i-farmerke-licemerjem = naskočuše.