Ako vam je trenutno najveća briga gde ćete na letovanje – čestitam! Vi imate taj luskuz

Da li ove godine ići na letovanje ili ne? Dilema sa kojom se suočavaju mnogi nakon pandemije virusa korona koja je potresla svet. I dok jedni žele da se odreknu kupanju na moru i sunčanja na nekoj od peskovitih plaža, ima i onih koji će ovog leta ostati u Srbji.

Slušam ljude kako se raspravljaju gde će ići na more ove 2020. godine. Preturaju se imaginarne ležaljke Grčke, razgrće pesak ugodno udaljenih dalekih plaža. Dok smo pre nepunih deset dana gomilali namirnice kao da sutra ne postoji – sada nam bez dva koktela na plaži to sutra i ne treba, piše Nina Gavrilović za Blic.

Ja neću ići na more ove godine.

Ne zanima me koju granicu mogu tek tako da pređem. Ne interesuje me gde mogu u plićak sa maskom, gde bez nje.

Ne živim za letovanje – ali razumem ljude koji mogu da žive od toga. Ne pada mi na pamet da idem u inostranstvo na more, planinu ili močvaru a evo i zašto.

Veliko je pitanje koliko će zdravstvenih osiguranja i kako pokrivati potencijalnu zarazu korona virusom. Ležanje na plaži i bacanje u more kad god se neko oko mene zakašlje nije moja ideja odmora. Ovo zlo nije prošlo.

Jedna stvar je trčati po pesku, sasvim druga gurnuti glavu u njega.

Pošto je period u kojem prokletinja može da čuči u meni mnogo veći nego što ću letovati, a mogu i da ga pokupim i preležim i ne znajući da sam ga imala ne želim da dovodim porodicu u rizik.

Sećam se tog ponedeljka u pet.

Izraz lica mog oca kada je konačno izašao iz stana nikada neću zaboraviti.

Stariji sugrađani su sedeli pod ključem toliko dugo strahujući za goli život, ne mogu čiste savesti da odem da se baškarim po inostranstvu znajući da mogu da im donesem nešto mnogo gore od magneta.

Ako vam je trenutno najveća briga gde ćete na letovanje – čestitam! Vi imate taj luskuz. Na hiljade ljudi u Srbiji je izgubilo posao. Ostatak se trese šta će im ovo leto doneti.

Da li će imati para da plate kiriju, kredit, patike za decu do jeseni. Ne, nije mi more smisao života i ne, neću se ponašati kao da će svet stati ako ne umočim papke u slanu vodu ove godine.

Svet je stao ove godine – i mnogima više nikada neće biti isti. Male porodične firme građene godinama su propadale u danu, imam dovoljno poštovanja da tim ljudima ne kukam što eto, jadna, neću da žderem giros u Pefkohoriju.

I napokon – a šta fali Vrnjačkoj banji?

Ovog vikenda kupovali smo magnete na tezgi u Ramu nedaleko od Požarevca. Proputovala sam ceo svet, ali nikada ništa lepše nisam videla. Pitala sam čoveka odakle im takvo drveno remek-delo.

Ozario se.

– Znate, žena i ja smo ih pravili cele zeme. Dobio sam dva srčana udara i sada od toga živimo.

Sada od toga živimo. Moj narod. Moje komšije. Ljudi u mojoj zemlji. Dugo nisam letovala u Srbiji i svesna sam kolika je privilegija moći da odeš negde daleko.

Podjednako sam svesna koliko smo sada potrebni onima kojima smo blizu. Meni nije teret da ove godine ne odem na Halkidiki.

Niti mi je odmor da dezinfikujem ruke dok kupujem sladoled i drhtim da li ću uveče dobiti temperaturu, a nema ko da me leči.

Ako sam nešto ove godine naučila, to je da ništa ne moram – osim da shvatim šta su prave vrednosti, a more po svaku cenu nije jedna od njih.