Kada nam bolest pokuca na vrata kako pokušavamo da spasimo sebe, tako pokušavamo i da zaštitimo i naše najbliže. Evo i priče zašto je jedna devojka prećutala roditeljima kada je počela da sumnja na opaku bolest, piše Stil.
Moji roditelji vole da misle da „neko to od gore vidi sve“ i da se „dobro dobrim vraća“ i za divno čudo, uvek kada im je bilo najteže, njima je neko „čudo“ pomagalo
Roditelji su me vaspitali tako da pazim da nikog ne uvredim, da se nikom ne zamerim, da ćutim i trpim. Kada bih se požalila na nekoga ili nešto, mama bi uvek govorila: „Strpi se, sve će to proći!“
Sestra je često na ovu njenu rečenicu znala da kaže: „Pa i život će mi proći“, ali se uvek, baš kao i ja, vodila ovim maminim načelom.
Moji roditelji vole da misle da „neko to od gore vidi sve“ i da se „dobro dobrim vraća“ i za divno čudo, uvek kada im je bilo najteže, njima je neko „čudo“ pomagalo, možda zato što oni nikada nisu imali velike i nemoguće želje.
Jedino što su imali su reči utehe, reči razumevanja, reči ljubavi…
Zato im ništa nisam rekla kada sam pre neki dan napipala kvržicu na dojci. Znala sam da ću im, ako im kažem, oduzeti i mogućnost reči.
Mama mi ne bi mogla reći: „Strpi se, proći će“. Njena vera u dobro bila bi ozbiljno poljuljana. Ceo život živi skromno i u molitvi, pa da li da joj život vrati sve na tako loš način?
Ćutala sam, otišla na pregled, ćutala, čekala rezultate…. Na sreću, sve je bilo dobro. Zdrava sam…. Nazvala sam majku i sve joj ispričala, a njen ogovor je bio:
„Eto vidiš, Bog se uvek pobrine da se sve dobro završi!“
Dodaj komentar