Jeste li se zapitali zbog čega deci „vreme sporije prolazi“. Percepcija vremena kod dece relativno je nedovoljno proučena oblast.
Zbog čega je to tako i šta sve utiče na percepciju vremena, delimično otkriva tekst na BBC na srpskom. Prenosimo tekst u celosti:
U mom domaćinstvu često se raspravlja o tome kad vreme teče najbrže a kad najsporije.
„Najsporije je u autu!“, viče moj sin.
„Nikad!“, odgovara moja ćerka.
„Suviše sam zauzeta za to da bi mi vreme prolazilo sporo, ali možda vikendima kad smo na sofi i gledamo filmove.“
Postoji i određeni konsenzus; oboje se slažu da dani posle Božića i njihovih rođendana počnu da se vuku kad im dopre do svesti da moraju da čekaju još 365 dana da bi proslavili još jedan.
Godine se razvlače u beskraj u njihovom uzrastu.
Tog osećanja se dobro sećam; letnji raspusti ispunjeni igrom sa vodom, skakutanjem po sveže ošišanom travnjaku, dok se veš suši na štriku a sunce nesputano sija.
U takvim trenucima zaista je izgledalo kao da vreme protiče sporije.
Tereza Mekormak, profesorka psihologije koja proučava kognitivni razvoj na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, u Severnoj Irskoj, veruje da su deca i vreme krajnje nedovoljno proučavana tema.
Njen rad se odavno bavi time da li postoji nešto suštinski različito u vezi sa vremenskim procesima kod dece, kao što je unutrašnji časovnik koji funkcioniše prema različitim brzinama nego kod odraslih.
Ali je tu i dalje više pitanja nego odgovora.
„Čudno je da i dalje zapravo ne znamo odgovore na pitanja kao što su kada deca počnu pravilno da razlikuju prošlost i budućnost, imajući u vidu da se čini da to upotpunjuje strukturu onome kako razmišljamo o našem životu kao odrasli“, kaže Mekormak.
Ona objašnjava da, iako ne razumemo najjasnije kad deca počinju da shvataju linearni protok vremena, znamo da relativno rano u razvoju deca postaju osetljiva na rutinske događaje kao što je vreme obroka i odlazak na spavanje.
Ona ističe da to nije isto kao imati osećaj odraslih za linerani protok vremena.
Za razliku od dece, odrasli imaju sposobnost da razmišljaju o tačkama u vremenu nezavisno od toga kad se taj događaj odigrao, zahvaljujući njihovom poznavanju konvencionalnog sistema časovnika i kalendara.
Semantika takođe igra ulogu.
„Potrebno je vreme da deca postanu potpuno sposobni korisnici temporalnog rečnika, koristeći izraze kao što su pre, posle, sutra i juče“, kaže Mekormak.
Mekormak dodaje da je naše razumevanje prolaska vremena takođe zasnovano na tome kad se od ljudi traži da prave te procene o vremenu.
„Da li postavljate pitanje dok se događaj odigrava ili retrospektivno?“
Ona daje primer sa kojim će mnogi moći da se poistovete.
„Vreme od trenutka kad je moje dete rođeno do trenutka kad je napustilo dom sada izgleda kao da je prošlo u treptaju oka. Ali tokom tog vremena, dok zapravo učestvujete u samom odgoju deteta, jedan jedini dan traje čitavu večnost.“
Studije su pokazale da se sposobnost procenjivanja trajanja i brzine prolaska vremena razvija odvojeno kod ljudi.
Mala deca mlađa od šest godina izgleda da mogu da pojme koliko brzo prođe čas u učionici, na primer, ali njihov sud je vezan više za njihovo emotivno stanje nego za njegovo stvarno trajanje.
Ova dva elementa spajaju se u kasnijoj fazi kad deca počinju da shvataju vezu između brzine i trajanja.
A tu je i pitanje sećanja.
Većina istraživanja usredsređuje se na to kako naše iskustvo prolaska vremena zavisi od toga kako naš mozak skladišti sećanja i čuva iskustva.
Ovo odavno fascinira Zoltana Nadašdija, docenta psihologije na Univerzitetu Eotvoš Lorand u Budimpešti.
Kao redovni student na Univerzitetu u Budimpešti 1987. godine, Nadašdi je nagovorio kolege studente da sprovedu terensku studiju o percepciji vremena među decom i odraslima.
On je želeo da razume zašto izgleda kao da se vreme produžava dok se odvija neka nesreća, na primer.
Eksperiment je bio jednostavan.
Pokazali su grupi dece i odraslih dva video snimka, oba duga jedan minut i pitali ih koji video im je delovao duže a koji kraće.
Tri decenije kasnije, Nadašdi i njegov tim su odličili da ponove eksperiment.
Insert pun akcije između policajaca i pljačkaša i relativno dosadan snimak ljudi koji veslaju na reci prikazani su trima starosnim grupama pre nego što su one zamoljene da ocene trajanje uz pomoć pokreta ruku.
Ishod je bio isti.
„Četvorogodišnjacima i petogodišnjacima je akcioni video bio duži, a dosadniji kraći. Za većinu odraslih bilo je upravo suprotno.“
Oni su koristili pokrete rukom da bi razumeli da li učesnici doživljavaju vreme kao horizontalan tok, što je bilo očigledno svim trima starosnim grupama.
Ono što eksperiment pokazuje, kaže Nadašdi, jeste da u odsustvu čulnog organa koji bi predvideo vreme, ljudi koriste druge aproksimacije.
„Naše eksplicitno čulno iskustvo vremena je uvek posredno, što znači da moramo da posežemo za nečim za šta mislimo da ima korelaciju sa vremenom“, kaže on.
„A u psihologiji se to zove heuristika. Dakle, kad su u pitanju deca, na šta mogu da se oslone? Koliko mogu o tome da pričaju.“
Taj posrednik se obično promeni čim deca krenu u školu, gde počinju da uče o konceptima simultanosti i apsolutnog vremena.
„Ono nam ne daje senzaciju vremena, već samo zamenjuje jednu heuristiku drugom. Kad pođete u školu, imate raspored. Vaš dan je potpuno kontrolisan.“
Mekormak pominje još dva faktora koji su u igri kad je u pitanju dečji koncept vremena.
„Jedan je da njihovi procesi kontrole nisu isti kao kod odraslih“, kaže ona.
„Oni umeju da budu nestrpljiviji i teže im je da čekaju“, kaže ona.
„Može da ima veze i sa njihovim procesima pažnje. Što više pažnje posvećujete periodu vremena koje prolazi, čini se da za vas ono prolazi sporije.
Istraživanje Silvi Droit-Vole, profesorke psihologije na Univerzitetu Klermon Overnja u Francuskoj, i Džon Verden, profesor emeritus psihologije na Univerzitetu Kil u Velikoj Britaniji, otkrili su da isto važi i kod odraslih.
Oni su ustanovili da iskustvo prolaska vremena kod osobe u svakodnevnom životu ne fluktuira sa godinama, već sa njihovim emotivnim stanjem.
Jednostavno rečeno – ako ste srećniji, vreme vam brže prolazi.
Ako ste tužni, vreme se vuče.
Ključni primer za ovo je viđen tokom karantina za vreme pandemije, kad su istraživači otkrili da je usporavanje prolaska vremena bilo povezano sa većim stresom, manjim brojem obaveza i time što ste stariji.
Takođe je moguće izazvati taj efekat gledanjem filma – strašni filmovi mogu da učine da izgleda kao da se vreme produžava, na primer, baš kao i gledanje prizora koji su nam odbojni.
Druga istraživanja pokazala su da neprijatna iskustva, kao što je putovanje pretrpanim vozom za vreme špica, takođe deluje kao da traje duže nego neko mirnije putovanje.
Tu je i stepen fizičkog propadanja kako starimo koji bi takođe mogao da utiče na naše procenjivanje vremena, prema Adrijanu Bežanu, profesoru mašinstva na Univerzitetu Djuk u Daramu, u Severnoj Karolini.
On je pokušao da objasni zagonetku naše percepcije vremena kroz prizmu teorije koju je razvio 1996. godine o „fizici života“, koja je postala poznata kao „zakon konstrukta“.
„Najveći izvor inputa u našem mozgu je putem vida, od mrežnjače do mozga“, kaže Bežan.
„Kroz očni nerv mozak dobija slike, kao kadrove iz filma. Mozak se razvija u ranom detinjstvu i koristi se za primanje mnoštva tih slika. U odraslom dobu telo je mnogo veće. Razdaljina putovanja između mrežnjače i mozga se udvostručila, putevi transmisije su postali složeni, sa više grananja. A uz starenje, mi doživljavamo i propadanje.“
Ovo, kaže on, znači da se brzina kojom dobijamo „mentalne slike“ od stimulisanja naših čulnih organa smanjuje sa godinama.
To stvara senzaciju sabijanja vremena u našem umu dok primamo manje mentalnih slika u jedinici vremena kao odrasli nego kao deca.
Studije neurodegenaritivnih promena u vezi sa godinama pokazuju da bi mogla da postoji veza između propadanja očnog nerva i usporavanja brzine kojom obrađujemo informacije i kapaciteta naše radne memorije.
Ali mora još da se radi na ovome da bi se do kraja razumelo.
U šta gledate takođe ume da bude važno.
Na percepciju vremena može da utiču svojstva posmatranog – veličina scene, koliko lako ju je zapamtiti i koliko je načičkana.
Skorašnja studija psihologa na Univerzitetu Džordž Mejson u Ferfaksu, u Virdžiniji, pokazala je da prva dva faktora proširuju vreme dok ga zgusnutost i aktivnost scene skraćuju.
Ostatak teksta čitajte na BBC na srpskom.
Dodaj komentar