Pričala sam danas sa momkom koji ima tridesetišest godina. Visok je, zgodan, širokih leđa na koja bi mogao da legneš udobno i naspavaš se ko nikad.
Rekao mi je: „Ja sam mladi starac!“
Pitala sam ga od čega je umoran.
Rekao je, ovim redom:
Od toga što sam šestnaest godina proveo školujući se i sedam tražeći posao.
Od toga što svakih nekoliko meseci odlazim na Biro za zapošljavanje.
Od pisanja biografija, prilagođavajući ih svaki put radnom mestu na koje konkurišem.
Od napinjanja da se predstavim u najboljem svetlu.
Od isceniranih razgovora za posao.
Od toga što sam arhitekta, a živim u propaloj staroj kući sa propalom stolarijom, napuklom fasadom i krovom koji povremeno prokišnjava.
Od toga što ne mogu da nađem devojku.
Od toga što, zapravo, mogu da nađem devojku, ali ona ne želi u propalu kuću propalog arhitekte. Devojke ne vole reč „propalo“.
Od toga što me na prvom sastanku pita kakvi su mi planovi za dalje, šta joj nudim, i mislim li da ostajem ovde.
Od toga što svaki dan sebi govorim „ti nisi propali arhitekta“ i ona nije bila za tebe.
Od majke koja svakodnevno plače nad mojim životom kao da sam sakat.
Od toga što onda razmišljam jesam li sakat.
Od rečenice „biće bolje“.
Od gledanja u sat i brojanja koliko sam godina ovde već i koliko njih je prošlo u ništa.
Onda sam ga pitala kako bi voleo da živi sa tridesetišest.
Rekao je, ovim redom:
Da majka ne plače, već da se smeje kada dođem s posla kući. Ili bar da ima nemi izraz lica.
Da ta kuća u koju se vraćam nije ni santimetar duža, ni šira, samo da je suva i sa popravljenim krovom.
Da se vraćam s posla na kome cene moje znanje i redovno plaćaju za njega onoliko koliko je potrebno da se ne bih osećao poniženo. Kao neki ker.
Da imam devojku sa kojom se ne moram pretvarati da sam neko drugi. Niti da se stidim što nemam uvek.
Da sam zaljubljen.
Da ne moram svakog dana sebe da lažem da će biti bolje.
Eto, ovo mi je rekao, arhitekta koji ne može da nađe posao i radi na skelama, na građevini da bi mogao da hrani sebe i majku. Ne smeta mu vetar, ali ga oseti pod rebrima i u kostima kasnije, dok se tušira.
Ovo je priča momka koji se od svakodnevne borbe oseća kao mlad starac ili ostareo mladić.
Ja sam njegova vršnjakinja. I baš kao i on, često se osećam starije i umornije nego što je to za moje godine normalno, iako mi ljudi stalno govore kako izgledam mlađe.
Vidite, to sa godinama je zajebana stvar. I ne mora ništa da znači.
Na ulici se mimoilazimo sa ljudima za koje samo pretpostaviti možemo koliko imaju godina. Zategnuta koža ili ona koja visi s kosti, samo je varka koja navodi na krivi sud.
Dodaj komentar