Tek 1990-ih godina Zofia i Andrej Pelecki otkrili su da im je otac heroj. Kao tinejdžerima u posleratnoj Poljskoj, govoreno im je da je izdajnik i neprijatelj države, dok su na školskom radiju slušali izveštaje o njegovom suđenju i pogubljenju.
Međutim, istina je daleko od onoga što su tada mogli čuti i nažalost, stigla je sa velikim zakašnjenjem. Aušvic je oslobođen pre tačno 75 godina. U novoj knjizi „Dobrovoljac: Jedan čovek, underground vojska i tajna misija za uništavanje Aušvica“, bivši ratni dopisnik Džek Ferveder konačno je otkrio priču o Peleckovom junaštvu.
Vitold Pelecki bio je poljski „otporaš“ koji je dobrovoljno otišao u Aušvic da bi oformio jedinicu otpora u samom Aušvicu i prvi je alarmirao javnost o onome što se dešava u logoru smrti. On je Saveznicima, državama okupljenim u Antihitlerovskoj koaliciji, tajno slao informacije o dešavanjima u logoru, čime je postao prvi čovek koji je alarmirao o pravoj prirodi najvećeg koncentracionog i istrebljivačkog logora nacističke Nemačke.
Pelecki je rođen u seoskoj porodici u Poljskoj 1901. godine. Kao mladić, borio se protiv Rusa, u poljsko-sovjetskom ratu, za šta je dobio mnoga priznanja. Nasledivši porodično imanje, nastavio je život na selu. Oženio se i dobio dvoje dece.
Kada su Nacisti napali Poljsku 1939. godine, na samom početku Drugog svetskog rata, Pelecki je ponovo pozvan u vojnu službu. Nakon samo mesec dana, Poljska je „pala“, a Pelecki se skrivao zajedno sa drugim članovima rastućeg poljskog otpora.
„Francuski otpor je dobro poznata i važna istorijska činjenica, ali ono što je malo poznato je to da je više od polovine obaveštajnih podataka iz centralne Evrope stiglo u London baš iz podzemlja Poljske, odnosno od strane Poljaka otporaša.“ – izjavio je pisac pomenute knjige za Vašington post.
Najveća obaveštajna operacija u Evropi bila je ona koja se odnosila na prikupljanje informacija o nemačkim kapacitetima i ratnoj proizvodnji, a upravo pokret kome je pripadao Vitold je pružio nakvalitetnije podatke.
Kada su Nacisti krenuli u brutalnu borbu istrebljenja Jevreja, među Poljacima su se stvorile velike razlike. Neki su se okrenuli protiv svojih jevrejskih sunarodnika i komšija, dok su ih drugi krišom pomagali. Delovalo je da je plan Nacista o potpunoj polarizaciji društva u Poljskoj uspeo.
Vođa Peleckijeve otporaške jedinice je želeo da svoju grupu učini isključivo katoličkom. Iako je i sam bio katolik, Pelecki je uspeo da se suprotstavi takvom zahtevu i privoli svoju grupu da ostane verna glavnom štabu Otpora, koji se zalagao za jednaka prava Jevreja.
Šindler iz Kovina je od sigurne smrti spasao 100 Srba, a mi smo ga zaboravili
Prva veliki misija
Pelecki je dobio svoju prvu veliku misiju – uhapšen je i poslat u zatvor. Taj zatvor je zapravo bio Aušvic, tada poznat kao radni logor za poljske ratne zarobljenike. Osim ovoga, javnost, kao ni Pelecki nisu znali ništa drugo. Njegova misija bila je dobrovoljna, a zadatak – prikupljanje informacija o uslovima u logoru i organizovanje jedinice otpora iznutra.
Nažalost, ništa ga nije moglo pripremiti za brutalnost koju je zatekao.
Dok je sa stotinama drugih ljudi iskakao iz voza, tukli su ga pendrecima. Odmah na početku, iz grupe zatvorenika je nasumično izvučeno deset muškaraca i odmah streljano. Jednog čoveka su pitali koje je profesije; kad je rekao da je lekar, pretukli su ga na smrt. Jevreji i svi oni koji su bili višeg obrazovanja, prebijani su.
Preostale su opljačkali. Oduzete su im dragocenosti, obrijali su ih, dodelili im broj i zatvorsku „uniformu“, a zatim su ih naterali da stanu u prozivku. Prvo obraćanje imao je SS stražar: „Neka niko od vas ne misli da će ikada napustiti ovo mesto. Obroci su izračunati, tako da ćete preživeti samo šest nedelja.“.
Drugi stražar je dodao da je jedini izlaz iz Aušvica – kroz dimnjak, pokazujući na krematorijum koji je već tada bio u funkciji. Gasne komore, u tom momentu su bile u pripremi.
I tako su, za Peleckog, počele dve godine užasa. Dok su on i drugi zatvorenici gladovali, vaške i ostale bube su se naslađivale njihovim izmučenim telima, a stražari nezamislivim oblicima kažnjavanja. Zavladao je tifus. Posao je bio iscrpljujući i nepodnošljiv. Zatvorenici su u očaju izdavali jedni drugi, za malo otpadaka hrane, a mnogi su izvršavali samoubistvo bacanjem na električnu ogradu.
Iako je i sam proživljavao pravi pakao, Pelecki je strpljivo i oprezno organizovao malu grupu ljudi. U početku je to bilo svega nekoliko njih, koje je znao od ranije, da bi na kraju otporaška jedinica iz Aušvica brojala hiljade pripradnika. Formirali su mrežu za krađu i distribuciju hrane i odeće, skrivali su povređene i bolesne zarobljenike i jačali moral i širili bratstvo među napaćenim ljudima redovnim vestima iz spoljnog sveta.
„Sa skoro hiljadu muškaraca do 1942. godine i – ako zanemarimo jedan incident sa gestapovskim špijunom – nijedan od Peleckijevih ljudi nije izdao. I to u vanrednim okolnostima gladovanja i nasilja“, rekao je Ferveder. „U tom kampu je izgradio nešto zaista moćno.“
Prva poslata informacija – „Bomba Aušvic“
Na samom početku, 1940. godine, u Aušvicu je bilo moguće obezbediti izlazak. Nekoliko zarobljenika dobilo je slobodu, nakon što su njihove porodice platile pomazašne sume novca. Po jednom takvom zarobljeniku Pelecki je poslao prvu poruku štabu.
Njegova prva poruka je „Bomba Aušvic“. Iako ni tada, a ni kasnije nikad nije znao da li su njegove poruke dolazile do glavnog štaba Otpora, ove poruke su, kako su autor knjige i njegov tim dokazali tokom istraživanja, stizale čak i u London, u sam centar Saveznika.
Šta je značila ova poruka? Bombardovanje Aušvica, ubistvo svih u logoru, uključujući i njega. To bi, s obzirom na uslove u logoru, bilo milosrđe. Britanci su i razmatrali da poslušaju predlog Peleckog, ali ipak nisu to učinili. SAD se još uvek nisu bile pridružile Saveznicima, britansko vazduhoplovstvo je bilo skoro potpuno devastivarno, a nisu imali ni presedan, koji bi bombaški napad iz milosrđa učinio prihvatljivim.
Svedok užasa
U naredne dve godine, Pelecki je nastavio da šalje tajne informacije iz logora, više nego rizičnim putevima – poruke su prenosili malobrojni zatvorenici koji su uspeli da pobegnu, ali i farmeri sa imanja u blizini Aušvica. Svaka naredna poruka je bila strašnija.
Nacisti su sprovodili jezive medicinske eksperimente na pacijentima u bolničkom kampu. U masovnom pogubljenju ubili su hiljade sovjetskih ratnih zarobljenika. Testitrali su načine za masovne egzekucije gasom. Logor se širio. Vozovi sa Jevrejima su pristizali, a ljude su odmah kremirali. Hiljade muškaraca, žena i dece je ubijeno.
Pilecki se stalno pitao nisu li Saveznici mogli bombardovati bar pruge ka Aušvicu, kako bi otežali Nacistima tranzit sve većeg broja ljudi, ili bar da naprave distrakciju, da daju priliku za beg ljudima „osuđenim“ na smrt. Ferveder, autor knjige o Pelckom, analizirajući prilike u vezi sa Aušvicom, rekao je da Britanci nisu hteli da bombarduju Aušvic čak ni onda kada je pristigla pomoć Amerike, koju su ranije naveli kao opravdanje da ne poslušaju Peleckijev predlog. Rekao je: „Nebombardovanje Aušvica je najveće istorijsko „šta bi bilo kad bi bilo“.“
Kraj jednog užasa i početak novog
Do proleća 1943. bilo je jasno da Saveznici neće da pomognu zarobljenicima u Aušvicu. Bez ikakve spoljne pomoći ustanak nikada ne bi uspeo.
Sve slabiji i u opasnosti da bude otkriven, Pelecki je odlučio da je vreme da ode. Planirali su mesecima i na kraju su on i dva prijatelja uspeli da se domognu slobode neverovatnim bekstvom kroz pekaru u kampu, u ranim jutarnjim časovima 27. aprila. Odatle se ušunjao u Varšavu, gde se na kratko okupio sa suprugom i decom.
Pelecki je ponovo počeo raditi u Otporu, ali simptomi onoga što bismo danas mogli nazvati post-traumatskim stresnim poremećajem učini su da se povuče. Prema Fervederu, „borio se da se poveže“ sa prijateljima i porodicom i pisao je danju i noću o užasima kojima je svedočio. Čak se posle rata vratio u Aušvic, gde je zatekao druge bivše zarobljenike koji žive u njihovim starim kasarnama i rade kao vodiči radoznalim posetiocima.
U leto 1944. Sovjeti su napredovali, gurajući nemačku vojsku prema zapadu i izvan Poljske. Poljski otpor nadao se da će Nemce izbaciti iz Varšave pre dolaska Sovjeta kako bi ponovo uspostavili suverenu državu. Pelecki je bio jedan od hiljada koji su se borili u Varšavskom ustanku, najvećoj akciji koju je preduzela evropska grupa otpora u Drugom svetskom ratu. Nacisti su ugušili taj ustanak, a odmah zatim su upali Sovjeti i preuzeli Varšavu.
Sovjeti su oslobodili Aušvic 27. januara 1945. Do tada je tamo ubijeno 1,1 milion ljudi, od kojih su većina bili Jevreji. „Za mnoge od nas na Zapadu, maj 1945. je kraj Drugog svetskog rata u Evropi, imamo parade i tako dalje…“, rekao je Ferveder. „Peleckijeva priča je važan podsetnik da je ono što se dogodilo u Istočnoj Evropi, bilo to da su Saveznici dali Staljinu „zeleno svetlo“ da okupira i oduzme polovinu kontinentalne Evrope. I rat se, za veliki broj ljudi, nije završio.“
Poljska je zapravo, naredne četiri decenije bila komunistička marionetska država iza gvozdene zavese.
Pogubljen kao državni neprijatelj
Pelecki nije stigao da svedoči tome. Ostao je veran ideji o slobodnoj poljskoj republici i nastavio je slati poruke britanskim obaveštajcima. Komunističke vlasti su ga uhapsile 1947. godine. Više puta su ga mučili i naredne godine pogubili kao neprijatelja države.
Prema izvorima iz poljskih medija, dok su ga vodili na pogubljenje, rekao je: „Nastojao sam da živim svoj život tako da bih u času svoje smrti radije osetio radost nego strah.“
Peleckijevi izveštaji bili su skrivani u poljskim arhivima do devedesetih godina. Sada su ga zasuli posthumnim nagradama i slave ga kao heroja. Dokumentarni film o njemu planiran je da izađe ove godine. On je takođe simbol načina na koji su mnogi Poljaci bili prisiljeni da „zakopavaju“ svoja ratna iskustva decenijama.
Zofia i Andrej, deca ovog heroja, sada imaju 86 i 88 godina. Rekli su da neće prisustvovati ceremoniji komemoracije u Aušvicu. Ferveder je preneo njihove reči – radije će odati počast svom ocu oca na dan njegovog pogubljenja.
Godinama je, u komunističkoj Poljskoj, Zofia palila sveću sama ispred zatvorskih zidina gde je njen otac ubijen. Prošle godine stotine ljudi su joj se pridružile.
Dodaj komentar