Neke vaspitne mere karakteristične su za roditelje sa našeg podneblja.
Zelena učionica izdvojila je osam loših navika srpskih roditelja. Pronađite se:
Ako dete slučajno padne, ti ga udari da sledeći put pazi
Ovome sam lično prisustvovala, piše na sajtu Zelene učionice, i iako sam mislila da to više niko ne radi – pogrešila sam. Porodica, naizgled normalna, sa dvoje dece, jedno od 6 ili 7, a drugo od možda dve godine. Silaze niz stepenice, na izlazu iz hotela. Stariji dečak se nešto zagleda, oklizna i padne. Tata ga brzo podiže, ja očekujem pitanje: „Jesi li dobro? Nisi se povredio?”, a umesto toga mali dobija nekoliko ozbiljnih ćuški po glavi od oca i grdnju od majke. Ja verujem da oni misle da će ga tako naučiti da „sledeći put pazi gde ide”, ali, ljudi, pa to je dete! Došao je na odmor, sve mu je novo i zanimljivo, sve bi da vidi, pa šta je čudno što nije baš pazio kuda ide? Odrasli ne padaju sa stepenica?
Ako ne prestaneš da plačeš…
E ovo je stvarno pravo čudo. Zamisli, dete koje plače! To zakonom treba zabraniti… Posebno ako roditeljima nije jasno zašto dete plače i ako misle da je razlog glup. Onda, ili ćuška da bi bar znalo zašto plače, ili pretnja u stilu „…doći će jedna baba i odneće te u torbi!” ili „… je l vidiš onu kucu? E, ako se ne smiriš, uješće te!”
Ako ne pojedeš sve iz tanjira, nema (pa sad dopiši nešto što dete voli)
Za našu naciju posebno važno da dete dobro jede, da ne bude mršavo, jer, debljina je znak zdravlja! Naravno da ovo nije tačno, a kad bismo se oslobodili tog pritiska da dete mora da počisti sve iz tanjira i kada bismo zaista ukinuli nezdravu hranu, sigurna sam da bi deca bolje jela nego pod pretnjama…
Hleb, hleb, hleb, jedi hleb!
Zašto dete mora da jede hleb? Deca više vole da svoj obrok pojedu bez ove namirnice. Pa pustite ih.
Poređenje s drugom decom (drugarima, braćom, sestrama)
Kad nešto ne uradite dobro, kad vam ne ide, kad grešite, potrebna vam je podrška i da vas neko pogura. Ne treba vam neko ko će vam prstom pokazivati ko je sve bolji od vas. Ko se lepše ponaša, bolje uči, više sluša mamu i tatu. Tako se ne postaje bolji, tako se postaje uveren da su svi bolji od vas i da nema svrhe da se trudite…
Nećeš više nikad…
Ja mislim da ne postoji više nijedno dete koje veruje u ovu pretnju. Ako to ne uradiš, više nikad nećeš ići u park! Ako sve ne pojedeš, više nikad te neću voditi u igraonicu! Mislim da se deca, kad ovo čuju, u sebi kidaju od smeha…
Hajde, idemo. Kreni odmah. Je l’ nećeš? E dobro, ja onda idem, a ti ostani tu!
Najveći strah deteta je da će biti ostavljeno. A najčešće oružje mnogih roditelja je zloupotreba tog straha. To nije samo ružno poigravanje dečjim strahovima, već i zastareo način da roditelj brzo, bez mnogo pedagogije, dobije željeni rezultat…
Za koga ja sve ovo radim?
Nabijanje osećaja odgovornosti i krivice detetu zato što vi morate nešto za njega da radite će vam doneti – šta tačno? Osim ogorčenosti i toga da dete stekne osećaj da bi vama sigurno bolje bilo da se ono nije ni rodilo… Verujte, nijedno se dete neće zamisliti i reći sebi: „vidiš kako se mama i tata muče, ‘ajde da i ja uradim nešto”…
Izvor: Zelena učionica
10 važnih pravila za vaspitanje dece Marije Montesori koje svaki roditelj treba da primeni
Dodaj komentar