Udruženje Fruškać, na čelu sa osnivačem Nikolom Arežinom, i uz pomoć mnogobrojnih aktivista i volontera sprovelo je akciju sađenja šumice za pčele na mestu nekadašnje deponije u selu Erdevik na padinama Fruške gore.
Jedan hektar Fruške gore obogaćen je novim medonosnim drvećem i tako su stvoreni mnogo bolji uslovi za život i rad pčela, ali i za čitavu lokalnu zajednicu. Ovo nije prva takva akcija…
Nikolin „dnevni“ posao je grafički i web dizajn, ali je od 2015. ljubav prema prirodi i pre svega Fruškoj gori kanalisao u aktivizam kroz udruženje Fruškać. Izvorna ideja je potekla od želje da se da pozitivan primer i skrene pažnja na prirodnu, kulturnu i istorijsku vrednost tog podneblja, a nakon što su prvo preko sajta promovisali prirodne lepote, ušli su i u aktivističku priču. Sadnja šumice za pčele samo je jedna u nizu akcija iza kojih stoji Fruškać, piše Noizz.
A kako nekom dolazi ovakva ideja? Pa, prilično spontano.
„Ekipa iz jedne banke nam se javila u želji da posade drveće u okviru svog programa društvene odgovornosti. U to vreme bio sam u kontaktu sa pčelarima iz Erdevika, a već duže vreme kruže objave na društvenim mrežama o važnosti pčela i alarmantnim podacima. Sve to se nekako spojilo u mojoj glavi, predložio sam ideju sadnje medonosnih biljaka i drveća. Dopala im se ideja i lagano smo krenuli u realizaciju.“
Kako u praksi nije lako posaditi drvo i šumicu, prvo je bilo potrebno obezbediti lokaciju, a zatim i dozvole za nju. Kako Nikola kaže, niko vam neće lako dati čistu zemlju da posadite drveće, barem ne u Vojvodini. Ipak, on nije odustajao i izborio se sa vetrenjačama.
„Otvorila se mogućnost stare deponije u Erdeviku koja je delovala kao mesto iz postapokaliptičnih filmova. Korov i šiblje tri metra visine, ambrozija i sirak na sve strane, gomile nekog smeća ispod plitkog sloja zemlje. U početku je sve delovalo kao nemoguća misija. Meštani u apatiji, kroz nevericu su gledali na čitavu stvar. Sadnji je prethodilo mesec i po dana patnje sa smećem, bagerom, vremenom i manjkom ljudi na površini od oko jednog hektara. Kako smo menjali lokaciju iz dana u dan tako su optimizam i zainteresovanost ljudi rasli. Išli smo dva koraka napred, jedan nazad jer su veliki problem bili šut i smeće. Na kraju smo uspeli da iskopamo rupe na nepristupačnom terenu, nabavimo pesak i stajsko đubre, posadimo i zalijemo sadnice kako bismo povećali šansu da se sadnice i biljke prime.“
Pre akcije za pčele, Nikola je sa svojim Udruženjem Erdeviku poklonio i kontejner – oba projekta su združili u jedan.
„Priča sa tom lokacijom je počela pre pet meseci, u to vreme smo se rešili da napišemo projekat za Trag fondaciju (Aktivne zajednice) kako bismo pokušali da rešimo problem pravljenja divljih deponija i ponudimo model za saniranje istih. Kako je stara deponija zatvorena pre više od 10 godina, ljudi su pored deponije bacali smeće u manjim količinama. Kroz taj projekat smo sanirali ono što je ispred zida koji deli lokaciju Šumice od puta koji vodi ka jezeru Moharač. Od sredstava za koja smo aplicirali, kupili smo kontejner koji smo postavili nedaleko od naše lokacije, gde prolazi vozilo JKP, tako da sad ne postoji nijedan razlog zašto bi ponovo bacali smeće na isto mesto… Osim bezobrazluka.“
Meštani i dalje ne veruju šta se dešava, pozitivno reaguju, a prvo što su Nikoli i ekipi rekli bilo je: „neko će vam ukrasti taj kontejner.“ Upravo je to bio razlog zbog kog su oslikali srca po kontejneru, kako bi poslali poruku i izazvali emotivnu reakciju.
Fruškaću oslikavanje nije strano pa su tako 2015, kada je Udruženje i osnovano, oslikali i betonske barikade iz vremena NATO bombardovanja. Pretvorili su ih u lubenice. Takođe, napušteni objekat na jezeru Beli kamen oslikali su motivima Kandinskog. Kako Nikola navodi, ljudima se sve to jako dopada.
„Nama je cilj da pokrenemo lokalne zajednice. Uspevamo u tome, primetili smo da ljudi rade slične akcije. U Neštinu su oslikane iste betonske betonske barikade koje su ostale od vojske tokom NATO bombardovanja, a viđam po netu i neke druge umetničke akcije i murale po Fruškoj gori. Ljudi su spremni da se uključe kad vide da se nešto lepo realizuje. U početku su skeptični ali brzo krene da raste energija, onda kreće solidarnost i potreba da pomognu. Definitivno fali lidera u državi, ljudi ne znaju da se samoorganizuju i ako to urade sve je kratkog daha. Upornost je u deficitu.“
Ono što već četiri godine Fruškać adresira jeste tema neregularnog rada JKP Nacionalni park Fruška gora. A kako Nikola izjavljuje, on borbu Fruškaća naziva naporom za boljim, transparentnijim i odgovornijim radom JPNP Fruška gora.
„Nama su zamerali zašto se ne bavimo temama seče drveća u većoj meri. Stvar nije jednostavna, a ciljevi našeg Udruženja i manjak resursa nam ne dozvoljavaju da se bavimo baš svim problemima. Podržavamo sve inicijative koje su tu za dobrobit Fruške gore. Pokret Odbranimo šume Fruške gore, na čelu sa Draganom Arsićem, napravio je jasan cilj i uradio dobru stvar prethodnih par meseci i pronašao niz nepravilnosti u radu JPFG. Nakon toga su usledile inspekcijske prijave. Nadamo se da će istrajati u borbi za istinu i Frušku goru. Mi smo spremni da objavljivati podatke koji vode ka tom cilju.
Pored eko aktivizma, Nikola već dve godine za redom organizuje i umetničku rezidenciju na Fruškoj gori pod nazivom 3 House Lab, zajedno sa umetnicima Vanjom Vikalom (Linnchom) i Sanjom Stojkov (Neon).
„Svako druženje i izmeštanje iz svakodnevice je dobro, pogotovo u prirodi. Na tom druženju bude svega od individualnih radova koji ostaju umetnicima do transformisanja napuštenih objekata i pravljenja skulptura u prirodi. Rezultat su radovi koji ostaju za nama kao svojevrsni legat za Frušku. To su, između ostalih, mural u Neštinu na izvrnutom brodu i na srušenoj vojnoj kasarni u Bukovcu. Ako idete stazama kojima smo mi koračali, moći ćete da naletite i na naše druge intervencije u prirodi.“
Nikolu svaki odlazak na Frušku goru iznova iznenadi i napuni novom energijom. Zbog nje se oseća bogatijim, stekao je mnogo prijatelja bez kojih ove ideje i akcije ne bi mogle da žive. Za one koji prvi put posećuju ovu planinu, preporučuje šetnju do Ledinačkog jezera, a za one koji baš i ne znaju da se snalaze u prirodi najbolji su Stražilovo, Iriški venac i Zmajevac. Ali naravno uvek postoji prostor za napredak.
„Svakako fale biciklističke staze duž Partizanskog puta. Smatram da su sela koja okružuju Frušku goru idealna za seoski turizam. Nema potrebe za gradnjom velikih infrastrukturnih projekata. Bilo bi idealno kada bi razvijali seoski turizam i popunili prazne kuće u podnožiju. Dođeš, prenoćiš u selu, jedeš domaću hranu, prošetaš se do Fruške gore ili odeš bicikom i obiđeš super lokacije kojih ima na svakom koraku. Na taj način bi prirodno potisnuli automobile, lovce, motorne testere… Tada bi se prirodnjaci motali po šumi. Taj vid turizma je u povoju. Potrebni su podsticaji od države, edukacija meštana, jasna strategija i cilj.“
Nikola je Fruškać uvezao i sa petrovaradinskim Gradić festom, čiji je kreativni direktor.
„Mi smo jedna mala porodica tamo, mnogo se volimo i družimo. Jedni drugima smo podrška i ta energija se oseti kako na Festivalu, tako i na nekoj Fruškać akciji. Naš „centralni štab“ je u KC PROSTOR odakle sve kreće. Svake godine nešto smislimo, prve godine smo postavili srce „Volem“ na ulazu u Gradić (podgrađe Petrovaradinske tvrđave) kao poklon građanima i to je jedna od tačaka koja vodi put Fruške gore. Dovodili smo male fruškogorske proizvođače hrane i vina. Radili male eko akcije. Zabavljamo se na našem departmanu, cirkamo fruškogorsko vino, sad već i pivo, i dobro se družimo. Valja se malo i zabaviti. Planiramo da uvrstimo Gradić na našu mapu www.fruskac.net, da mu damo na značaju i zajedno još više zagovaramo zatvaranje saobraćaja u Petrovaradinu.
Dodaj komentar