Do you speak english, my baby?! No? Oooo, ooo?!
Nedavno sam pročitala da su Beograđani totalno odlepili i da svoj decu od 3 do 22 meseca upisuju u školice engleskog jezika za šta izdvajaju i do 6 hiljada dinara mesečno, plus upis u iznosu od 9.500 dinara koji se plaća jednom godišnje (kao vid članarine).
U školicama ističu da su sve grupe uglavnom popunjene, naročito one za UZRAST OD ŠEST MESECI. Kako kažu:„Dete od tri ili šest meseci polako uvodimo u muziku na engleskom jeziku… pravimo mu lajfstajl da bi upijao engleski“.
Kad sam pročitala ovo lajfstajl dobro mi nije bilo, jer generalno od tih engleskih reči kojima se zamenjuju srpske dobijam osip. Spojler, triger, itd.
Ali, biti u trendu u Srbiji je sve, čini se ponekad važnije od čuvanja zdravog razuma, posebno smo prijemčivi za usvajanje zapadnih zajebancija koje u miksu sa našim mentalitetom i društveno – političko – socijalnim okolnostima donose ovakve kurseve u roditeljstvu i kurseve u svemu ostalom.
Jasno je da svako može da troši novac kako želi, ako mu je merak i da ga polije benzinom i kresne šibicu, sve ok, nije to tema.
Ali gledati roditelje koji panično upisuju dete na engleski, a još nije reklo ni „mama“ je zaista u rangu pomodarstva, sprdnje, tuposti, „prestiža“.
Socijalni psiholog dr Vesna Tomić izjavila je za jedne novine da ovo nije pomama, već gubitak pameti ukoliko se tako mala deca upisuju na kurseve stranih jezika. To je pomodarstvo, navodi ona, i jadan narod koji nema pojma ni sa čim, već prima gotove modele koji se nameću spolja.
S druge strane, iz školica stranih jezika kao prednosti navode: dvojezične bebe su pametnije, izlaganje deteta drugom jeziku od rođenja najbolji je način za povećanje kapaciteta intelektualnog razvoja, dvojezična deca imaju bolje rezultate od jednojezičnih vršnjaka u istim izazovima, lakše se usvaja jezik u tom uzrastu, poboljšavaju se ukupne jezičke sposobnosti.
Pričamo o bebama, ne o starijoj deci.
Muka mi je od pristiglih trendova u roditeljstvu, od svakakvih zajebancija kojima treba zameniti prezauzete napete histerične roditelje koji više nemaju snage da šetaju sa detetom nego ga trpaju i sa tri godine u kolica, ko invalida, da bude lakše, da bude brže, neometajuće.
Kome lakše?
Roditeljima, naravno.
Ceo model današnjeg roditeljstva sveo se na olakšavanje sebi, ne detetu. I praćenje trendova kojima se dete uglavnom zatrpava raznoraznim školicama baleta, engleskog, slikarstva, pevanja… da ne bi, ne daj Bože, ostalo zaostalo i manje napredno od druge dece (ubi sramota). Jasno, šta će vam dete koje ne ume sa pet da recituje Onjeginovo pismo Tatjani i nema nijednu medalju, a od engleskog zna samo reći miš mouse, kuća house. Nema zajebancije, daj da im nabacimo tereta kakvog sami nikad na leđima nismo nosili, jer nismo imali kad, jer smo se igrali na livadi fuce, kompanije, žmurke, jer su nam trebili vaške (ju, vaške!!!), vadili pincetama krpelje, skidali nas sa naviših grana, odlepljivali znojave majice sa leđa.
U prednostima koje navode školice stranog jezika nigde ne piše: zdravije dete, jače dete, srećnije dete, spokojnije, veselije dete. Veruju, roditelji neka na tome rade. A roditelji decu pokupe iz školice, narastu svaki put kada dođu po njih 2 cm, i onda ih odvedu u šoping, zavuku ih među rafove nakrcane garderobom, smeste ih pod neonsko osvetljenje i zatvorenu kupolu, da malo „odmore“ od napornog časa engleskog jezika. Srču kafu i kukaju kako je „jebeno teško u današnje vreme podizati decu…toliko je izazova“. Kada završe sa kafom i šopingom, vode ih na neki drugi čas. I tako sve do noći kad ih treba samo okupati i pustiti dva, tri crtana pred spavanje, da ne kmeče puno. Samo im fali još buka, posle napornog dana. Eventualno neka igračka na baterije koja će ispričati priču za laku noć.
Od roditeljstva se danas pravi buka, jasno je zbog čega, uvek su najglasniji oni koji se brane – roditelji.
Pravi se pomodarstvo. Pravi se sprdnja. Roditeljstvo postaje stvar prestiža, takmičenja, dokazivanja.
U takvom roditeljstvu najviše trpe deca koja neće postati lingvisti, već zbunjenici pod pritiskom.
Nije društvo, koje se posle uglavnom krivi za posrnuće dete, stavilo bebu od 6 meseci pred TV od 72 inča.
Nije društvo upisalo bebu, koja bi najrađe da se mazi na maminim grudima i siki, u školicu engleskog jezika.
Nije društvo spakovalo trogodišnjaka u kolica da sve brže stigne, umrtvujući mu na taj način prirodan nagon za kretanjem i dovelo ga do onoga „Noooosi meeeee, vaaaaaaa!“
Nije društvo upalilo Maksima na telefonu, naslonilo ga ne pepeljaru restorana ili kafića i ućutalo dete, da bi moglo da posrče nes.
Nije društvo zatvorilo dete pred kompijuter. Dalo mu sa 3 godine tablet.
Možda će naša deca za deceniju, dve biti pravi mali roboti, prepametni, vični tehnologiji, ali će sasvim sam sigurna postati iskrivljeni, ćoravi, gojazni, tužni, depresivni, mlitavi, agresivni.
A tada više neće biti važno hoće li reći „I’m so sad“ ili „Tužan sam“.
Cenim misao iza ovog teksta, čak i ton poštujem, iako može i sa manje strasti ista stvar da se saopšti. Ali sam tekst je neobrađen, teško se čita, kao da nije uređen uopšte. Baš razočaravajuće. Uzgred, kaže se „kompjuter“ ili srpski „računar“, a ne „kompijuter“. Toliko.