U vreme kada nam je pažnja na nivou zlatne ribice i sve nas drži po maksimalnih 30-ak sekundi, vesti čitamo samo ako su tekstovi kraći od pet pasusa, a društvene mreže su zamenile interakciju s „pravim“ ljudima, možete li da zamislite da vam bilo šta drži pažnju 4 (četiri!) puna sata? Postoji bar desetak hiljada onih koji sigurno mogu. Pričamo o posetiocima bogojavljenskog koncerta Đorđa Balaševića koji je preksinoć izmestio Veliku salu Spensa u neko lepše i romantičnije vreme. Evo šta se njima desilo, a šta bi moglo da se desi i svakom drugom ko se nađe na koncertu starog šmekera:
„Da vreme brže proleti…“
Pričamo o pedesetogodišnjaku koji lagano ljulja glavom na „Živeti slobodno“, dok pored njega mladi par đuska kao da sviraju trubači. Pričamo o klinki od 17-ak godina, koja po deset puta u toku pesme euforično zagrli momka, emo „milenijalsu“ koji se pored njih uvija na „Lepu protinu kći“ poput Enrikea Iglesijasa…Pričamo o liku iz Kikinde koji se presrećan nasandrčio „puntom“ između dva drveta u Radničkoj, dok pored Pauk nosi celu Lovćensku, o armiji finih ljudi koji u redovima čekaju da uđu na zapadnu tribinu i niko nije nervozan. Pričamo o ja-sam-mala-garava curicama koje skoče na tribinama na svaku pesmu u kojoj dominira tamburica i đuskaju kao da sutra ne postoji. O liku što izgleda kao da je isklesan na američkoj planini Rašmor, o programerolikom momku koji đuska očima, vrcavoj bakici Mira Banjac – stajl, o modernim fanovima sa 20-ak godina, pin-ap stajlingom i babinim cvikama u dedinom žutom kaputu… Pričamo o svima njima, koje je vešti kantautor uspeo da „nasamari“ da im četiri sata proleti brže nego prvih par dana od kada plata legne na račun. I nikom nije bilo dosadno.
https://www.youtube.com/watch?v=MdmzR7nR1Y8
„Da osmeh vrati se u grad…“
Znate onaj osmeh koji vam zaigra na usnama kada vidite osmeh bakice pored sebe koju je brzinom stomačnog virusa zarazila priča o praznicima nazvana „sarmagedon“? Dakle izmamljeni osmeh koji je izmamio drugi osmeh i koji se dalje širi dvoranom kao „Gangnam stajl“ Internetom (samo bez odvratnog skakutajućeg Korejanca i njegove strahotne pesme…). Znate onaj osmeh kada lik iz reda iznad vašeg sedamdeseti put nekontrolisano vrisne Uuuuuuuuuu? Ako mu ne prođe fora, ako ne uspe na šarm, Balašević uvek u rukavu ima instant-baladu, pa će vam umesto grohotnog smeha izmamiti onaj koji vas blago zakašlje. I onaj što vas blago zagrcne. I onaj što stomak od njega zaboli i onaj blagi, lahorasti, koji se raširi kad krene ritam sledeće pesme, dok dve zanesene drugarice pored skaču kao da im je baš ta pesma omiljena i nikad je više u životu neće čuti i ako ne vrište u snove će im doći Mitar Mirić…
https://www.youtube.com/watch?v=Ly1uK-Gv8QU
Da „ponekad još suza razmaže tintu…“
Đorđe Balašević može da ti natera suze na oči svojom pesmom koja nema nikakve veze sa tvojom suzom, a ima… On peva o ljubavi sa fronta, a ti misliš na ljubav iz detinjstva i pojma nemaš zašto je nostalgija tu. On peva o sinu, ti misliš na majku i osećaš se kao zalutali pesnici. On peva o devojci s „koferom snova i ambicija“, ti misliš na devojku koja se stisla uz tebe i stiskaš je jače i oko ti se zamagli kao šoferšajbna u 7 ujutru. I poludiš zbog nepravde svih onih koji ti „lome bagrenje“ i uhvatiš se kako te „Slovenska“ radi kao pre 20 godina kad si je prvi put čuo…i preživiš hiljade emocija zaboravljenih na nekoj staroj hartiji u svojoj glavi. I shvatiš odakle suza i shvatiš da nije strašno.
Sem toga, Đorđe Balašević ume da bude toliko „prefrigan“ da ti bez problema uvali patetiku kao novi auto, da te ubaci u tebe kada si prvi put čuo njegovu pesmu, da te natera da razmišljaš da li će otpevati baš tu jednu pesmu, iako je otpevao već 60 drugih, da ti zasmeta što je VEĆ prošlo tri i po sata, da počne da ti ne smeta 7.000 ljudi oko tebe i nesnosna vrućina, da te navede da staviš telefon u džep i podigneš upaljač u vazduh, da te podseti na mnogo toga sto si zaboravio u dubinama potiljka, da ti razradi želudac i uzlupa srce, da ti napuni glavu za jos četiri sata posle koncerta…
Četiri sata života. Malo li je?
Dodaj komentar