U ovom modernom vremenu, mnogi od nas požele neki mirniji tempo života i boravak u pravoj, nezagađenoj prirodi. Odmor od tehnologije, užurbanosti i gradskog smoga.
Neki, međutim, nikad iz prirode nisu ni otišli, već su se saživeli sa njom i žive od nje. A priroda to ume da nagradi.
Upravo je to slučaj sa porodicom Maksić, koja živi na srpsko-makedonskoj granici i bavi se preradom pečuraka, ali i drugih biljaka, po tradicionalnoj recepturi naših baka, koje nadograđuju modernim pristupom. Tako im nije im strano ni da isprobaju potpune inovacije, poput kafe od žira ili kečapa od gloga.
Ukoliko ste mislili da je reč o starijim ljudima – prevarili ste se – reč je o tri mlade devojke koje naprosto uživaju u svom poslu, a svoje znanje o prirodi, koje su nasledile od roditelja, proširuju i receptima iz knjiga i sa interneta.
U Šumatoj Trnici postoji samo jedna kuća
Prvi proizvod koji su tri sestre Vesna (27), Dragana (25) i Andrijana (21) naučile da prave još kao devojčice su sušeni vrganji, što nije čudno s obzirom na to da se prodajom tih gljiva u njihovoj porodici bave tri generacije.
Biljke za čajeve su još kao deca naučile da prepoznaju, beru i skladište, najćešće po bakinom receptu. Danas, kako kažu, dosta toga i dalje uče i na internetu, gde najviše prate britanske proizvođače, koji imaju veoma lepe i neobične recepte za skladištenje hrane iz prirode.
Ove tri sestre su odrasle u selu koje se zove Šumata Trnica, a nalazi se na jugoistoku Srbije, na samoj granici sa Makedonijom. Tamo postoji samo jedna kuća i osim njihove porodice nema drugih stanovnika.
Trgovište im je na dvadesetak kilometara, najbliži veći grad im je Vranje, ali ni to, kako kažu, nije tako blizu. Do tamo je potrebno oko 90 minuta vožnje automobilom, budući da do prvog asfalta od njihove kuće ima čak 10 kilometara!
Glive poznaju u dušu, a prave i različite špecije od biljaka
– Trenutno u ponudi imamo najviše vrsta čajeva. Kad je sezona, bude ih i više od 20. Sve beremo na našoj Širokoj planini. Tamo uvek volimo da odemo. Prodajemo i više vrsta sušenih gljiva, a pravimo kafu od žira, med, kečap od gloga, pesto od sremuša, slatko od gljiva, kapi od reiši gljive… Nadamo se da ćemo ove godine proširiti ponudu za još koji proizvod – priča Vesna za Priče sa dušom.
Sirovine za proizvode nabavljaju u planini, gde im je kuća, odnosno u spomenutom selu, Šumatoj Trnici. Kada je reč o broju vrsta gljiva koje poznaju, to je oko 40 vrsta.
– Najviše se kupuju kafa od žira i med. Mada, dosta su nam tražili i sušene vrganje, ali je prošla godina bila slaba pa smo relativno brzo ostale bez njih. Što se tiče pečuraka najvažnije je brati samo one koje sa sigurnošću poznajete. Za sve ostale, ako želite da saznate koja vrsta je u pitanju, nemojte brati velike količine. Uberite jednu. Obraćajte pažnju na sve detalje: na boju, oblik, uzdužni presek, izbočenja i udubljenja na šeširu, promenu boje pri preseku, miris… Uvek se konsultujte sa stručnim licem ili, još bolje, sa više njih, kako biste došli do tačne identifikacije – pojasnila je Vesna.
Prva asocija na detinjstvo – mnogo posla
O osnovnim vrstama naučile su od roditelja, bake i deke, a danas znanje nadograđuju na turama sa gljivarskim društvima, uče od drugih travara i gljivara na terenu, kao i iz knjiga. Kao male najviše su jele vrganj i lisičaru, mada su volele i kneginju prženu sa jajima.
Prva asocijacija na detinjstvo u selu je mnogo posla. Kažu da su u Šumatoj Trnici njihove livade, šume, njihova mala kuća, preci i uspomene.
One su deca njihovih roditelja, deca divljine i ljubavi prema prirodi.
– Naši deka i baka su se bavili poljoprivredom i stočarstvom, pa smo svake godine mnogo radili da spremimo hranu za stoku za zimski period. Pored toga, brale smo šljive za rakiju, sadile mnogo krompira, skupljale seno. Naravno, i gljive kad im je bila sezona. U tom periodu nam je bilo ponekad žao što leti ne možemo da idemo na reku sa drugarima, ali tek sad vidimo koliko je to bilo bitno za nas – sećaju se sestre Maksić.
Vredne, lepe i obrazovane
U selu za stalno žive samo još njihovi stric i strina, a one su okvirno pola godine tamo: celo leto, svaki vikend i svaki raspust.
– Ne idemo uvek sve zajedno budući da imamo i svoje poslove van sela, pa se uklapamo kad koja može. Imamo registrovano poljoprivredno gazdinstvo pod kojim trenutno i prodajemo naše proizvode – kažu one.
Mama Gordana ima 52 godine i živi u Novom Selu, na desetak kilometara od Šumate Trnice, i radi u tamošnjoj osnovnoj školi.
Najmlađa ćerka Andrijana (21) živi na relaciji Novo Selo – Niš i studira na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu, na odseku računarske nauke. Kako je na onlajn nastavi, većinu vremena provodi u selu sa majkom.
Dragana (25) je trenutno na doktorskim studijama prava i na pripravničkom stažu za advokate u Vranju, dok je najstarija sestra Vesna (27) doktor stomatologije. Ona živi u Zemunu i radi u stomatološkoj ordinaciji, tako da je najređe u selu, ali vodi stranicu na instagramu i bavi se pakovanjem i distribucijom proizvoda.
Marketing i prodaju proizvoda rade preko Instagrama
– Vesna je zadužena za prodaju, marketing na instagramu, komunikaciju sa ljudima koji nas prate i kupuju od nas. Dragana se najviše angažuje oko pakovanja i slanja paketa, a ja se zajedno sa mamom najviše bavim prikupljanjem sirovina i finalnom obradom – rekla je Andrijana.
– U selo odlazim otprilike jednom mesečno jer sam dosta daleko, ali onda gledam da ostanem malo duže kako bih i pomogla. Obožavam da budem tamo. Naša okupljanja su uvek praćena divnom domaćom hranom koja mama sprema, malo haotičnim rasporedom oko poslova koji uvek na selu treba da se obave što pre, ali i laganim popodnevima uz kafu posle ručka i dogovaranjima oko daljih planova, bilo privatnih ili poslovnih. Naravno, na kraju i maminim suzama na rastanku – završava Vesna razgovor za Priče sa dušom.
Izvor: pricesadusom.com
Najmlađi travar Srbije otkriva biljke za koje i ne sanjate da su lekovite
Dodaj komentar