Kako spavate kada znate da ste prodali novine na muci nesrećne devojčice?

Velike nesreće nam obično pokažu gde nam je sve brod na kojem se ljuljškamo šupalj. Tako je bilo i sa otmicom dvanaestogodišnje M.K. Taj događaj pokazao nam je još jednom u najrealnijem svetlu koliko su noge na kojima se ova država drži trule. 

Sudstvo – koje je pustilo na slobodu dva puta osuđivanog silovatelja nakon 12 godina na slobodu. 

Policija – koja 9 dana, slovima DEVET nije mogla da pronađe  devojčicu koju je oteo manijak. Da zlo bude veće, u potrazi im je  pomagala vojska i državana bezbednost.

Da bi uhvatili i samog silovatelja trebalo im je još nekih sedam dana nakon što je devojčica pronađena.

Mediji- koji su još jednom prekršili sve etičke i moralne kodekse u halapljivoj borbi za tiraž i klik više. Svoj poslednji pečat celoj tragediji dali su sa naslovnim stranama koje nam nude detaljan iskaz malčanskog berberina sa svim pojedinostima mučenja devojčice. 

 Javnost- koja nije štedela klikove za sve bizerne naslove, za besumučno vađenje svih prljavih detalja jedne uništene sudbine. I na kraju, za ovaj bizaran iskaz koji niko nikad iz poštovanja prema detetu nije trebalo da pročita. 

Naslovne strane obogaćene najsurovijim detaljima ispovesti silovatelja po ko zna koji put tresnule su nam istinu u lice – u srpskim medijima rade ljudi bez etike koji su zdrav razum prodali za platice od 400 do 500 evra.

Nisam pročitala šta su tri tabloida u celosti prenela. Čak ni za potrebe ovog teksta. Iz poštovanja prema detetu čiji je život dobrim delom uništen jer je sa 12 godina na pleća dobila traumu pod čijim teretom će nastaviti svoj put i koja nikada neće iščeznuti. 

Naslovne koje su kružile netom bile su dovoljne. Dovoljne da vidimo da su tabloidi još jednom zaplesali u blatu i mulju znajući da će publiku za taj nakazni performans uvek imati. I nisu se prevarili. 

Pitala sam prodavce u kiosicima, da li je prodaja ovih tabloida danas išla lošije. Da li su se možda ljudi zgrozili i ogadili?

Da li je možda neko demonstrativno spalio ili urinirao po ovim pamfletima sa otrovnim redovima koji se lako prodaju?

Niko.

Lepo išle novine, možda čak i bolje nego nekih drugih “mrtvih” dana. Sve se rasprodalo. Da ste došli oko 13:00 časova, možda biste i zakasnili za svoj primerak tog požrtvovanog istraživačkog novinarsta u štampanom obliku. 

Pohrlio narod da vidi, da pročita kako je manijak devet dana mučio devojčicu.

Da upije svaki detalj ritualnog šišanja.

Da upamti svaku sitnicu zlostavljanja. Da se gadi.

Pa da prepričava po tri puta na kafi sve te bizarne detalje koje toliko osuđuje. Kad odu na slavu kod rodbine da čkilje i kroz šapat preteresu nesrećni događaj kojeg se navodno groze. 

Koliko ti plate da se guraš, snimaš i tražiš izjavu od Gruove porodice?

Jer jasno je, što više puta prepričaš kako je manijak uništio jedan mlad život, to si ga više nasekirao. To si mu se više osvetio za zlo koje je naneo. 

A zapravo nije reč ni o manijaku ni o detetu.

Reč je o tužnim životima ljudi koji kupuju taj ispljuvak nakaznih medijskih radnika. Beskrajno dosadni životi svoju zanimaciju traže u bizarnim okolnostima tuđih sudbina.

Makar na trenutak zaboravićemo na sopstvenu muku, kada se zaokupimo tuđom.

Nama je ipak lakše. Jeste da nam se život vrti oko plaćanja računa, ali začinićemo ga ovim intrigantim tekstovima.

Tako da nam se druženja sa prijateljima pretvore u eksploataciju onog zverskog u čoveku, jer i sami u sebi imam zver koju treba nahraniti. Tuđom bedom podrazumeva se. 

Mi osuđujemo zločinica, ali ne čujemo žrtvu. Ne ostavljamo je na miru. Gluvi smo za njen vapaj koji nas samo i jedino moli da se povučemo. 

Kao što su i mediji i javnost bili gluvi za nesreću Igora Jurića. Isti slučaj bio je i kada je njegova porodica prolazila kroz tragediju nakon što mu je ćerka oteta i ubijena.

Čovek je, kaže, lično molio urednike medija da prekinu sa takvim izveštavnjem da njegova druga ćerka ne bi na putu do škole gledala naslovne strane sa detaljima o ubijenoj sestri.

I pogodite šta? Ništa. Nastavili su da objavljuju. 

Svi ti mediji koji će silovatelje nazvati monstrumima, zverima, čudovištima, sudelovaće zapravo u njihovom zločinu.

A svoje račune napuniće lešinaranjem nad njhovim žrtvama. 

Još veći licemeri od naroda su ljudi koji rade u kulturi. Tačnije u Ministarstvu kulutre i informisanja. 

Ova elita, koju plaćamo, sada već stvarno ne znam za šta, najoštrije je osudila pojedine tabloide.

Toliko su se potresli da su ocenili da su te naslovne “dno nemorala i bestidnosti”. Nije nego.

Isto to ministarstvo ne da nije uradilo ništa da zatvori, kazni ili iskoreni ove metastaze propagndno-senzacionalističkih glasila, već ih je i po potrebi – finansiralo. 

Dakle, nije bilo konkursa tog Ministarstva da se neki tabloid nije lepo opario za “projekte” koji obično podrazumevaju prenošenje saopštenja vlasti. 

Oni su lepo negovali, čuvali, đubrili i pirili oko ovih pamfleta i sad hoće da padnu u nesvest od šoka kad vide od čega te novine žive. Saberite se, bukvalno vam niko ne veruje. 

Tako smo napravili pun krug u šupljinama broda koji nas ljuljuška. U jednoj velikoj tragediji ceo sistem zajedno sa narodom je podbacio.

A naslovne strane koje smo imali zapečatile su ovu veliku sramotu koju smo svi zajedno podelili. 

Sramotu onih koji nisu uspeli da pomognu i sramotu svih onih koji nisu dovoljno dorasli tome da poštuju tuđu muku tako što o njoj ne govore.

Da išta vredimo kao ljudi ne bi se prodao nijedan jedini broj tih tabloida. Ali ne vredimo, zato i živimo ovaj košmar koji, kako smo još jednom pokazali, apsolutno zaslužujemo.