Pod Svetinom lipom okupila se prva generacija Gimnazije “Svetozar Marković”, koja je maturirala davne 1965. godine.
“Došla nam je prva generacija maturanata. Zato smo danas radosni i ponosni, ispunjeni posebnim uzbuđenjem, jer taj susret mladosti i iskustva, a objedinjen ljubavlju prema gimnaziji je nešto što se teško može izraziti rečima”, kaže direktorica gimnazije Tatjana Vukadinović.
Ona je rekla da je ovo dan da se evociraju uspomene.
Nekadašnji drugari iz klupa, sećali su se vremena od pre više od pola veka. Neki se nisu odmah prepoznali, a osmeh na licu ubrzo se pojavljivao kada su čuli poznata imena i poznate glasove.
Uz Štrausa i “Na lepom plavom Dunavu” plesali su i danas, nakon 60 godina.
Vlajko Marinkov plesao je sa Mirom Ruškuc, dok je sa Vidom Kazinić plesao Dušan Ostojić.
Današnji đaci pozdravili su nekadašnje đake himnom “Gaudeamus igitur”, i na tren izbrisali razliku od šest decenija.
Maturanti prve generacije Svetine gimnazije delili su među sobom svojevrsan spomenar u kom se nalaze i fotografije panoa iz vremena kad su maturirali.
Išla sam i u Baletsku školu i u gimnaziju i svi dani su mi bili ispunjeni i naporni. Jedva sam čekala da završim školu. Moram da priznam, jedva sam čekala da odem u pozorište i da igram balet. Dva razreda iz Jovine gimnazije i Moše Pijade prebačeni su u “Svetozar Marković” kad se osnovala škola. Tako da, mi smo tada bili u trećem razredu i mi smo prva generacija, nazvani smo zlatni maturanti, jer smo prvi diplomirali u Gimnaziji ‘Svetozar Marković’. Uspomene su kao i u svakoj školi – bilo je lepih, bilo je i ružnih, bilo je profesora koji su bili strogi, koji su bili blagi, koje smo voleli, koje nismo – to je sve normalno”, kaže balerina Mira Ruškuc koja je u Srpskom narodnom pozorištu provela veći deo svoje profesionalne karijere.
Veliko je zadovoljstvo da se posle 60 godina opet vidim sa generacijom sa kojom sam maturirao, sa generacijom koja se okupljala svake naznačene godine, ali vidim da će nas ove godine biti najmanje, jer godine su prošle, puno je ljudi ostarilo i umrlo i iselilo se iz grada. Ovo ovako kad vidim decu, nove školarce , meni je kao da sam krenuo u školu, samo nisam poneo knjige”, sentimentalno kaže Slobodan Bodulić, novosadski vajar.
On se prisetio i uspomena na gimnazijske dane – učenja, ali i simpatija.
“To je veliko druženje, velike simpatije koje su se sakrivale ili objavljivale, ali zbog toga smo i bili najčešće u školi, naravno, i zbog sticanja znanja, da bismo imali neko dodatno iskustvo koje smo sticali tokom školovanja. Mislim da je gimnazija, ali i bilo koja druga srednja škola, velika škola života jer smo se tada prvi put pokazivali, iskazivali i doživljavali prve ljubavi koje su ostale i dan-danas”, kaže ovaj maturant prve generacije Svetine gimnazije.
On dodaje da se dosta toga promenilo od kada se školovao.
“Verujem da se puno toga promenilo, jer i ja sam predavao u školi i doživljavao sam isto lepe uspomene i lepe mature, ali sada je sve drukčije. Tada nismo imali mobilne telefone, nije se kuckalo u mobilni, nego smo gledali u čoveka. Sada se gleda u telefon. Verujem da je to već drugi život, sasvim novi život u odnosu na onaj naš”, poručuje Bodulić.
Dodaje kako su tada imali precizan odnos sa profesorima i kako su se uzajamno poštovali. Osvrnuo se i na radne akcije na kojima se, osim rada, mnogo i družilo.
Direktorica Tatjana Vukadinović kaže da je za one koji danas rade u školi ovo prilika da promisle o tome šta znači vremenski protok.
“I šta znači to čudo života i ta lepota koju nosi vreme – vreme mladosti, vreme iskustava, vreme kada se neguju uspomene”, zaključuje direktorica Vukadinović.
Izvor: 021.rs
Dodaj komentar