Skandinavske zemlje važe za jedne od najskupljih u Evropi, ali i u svetu. Zato i ne čudi što se ljudi sa Balkana koji odluče da posete neku od ovih zemalja iznenade cenama koje ih tamo zateknu. Svoje iskustvo posete Stokholmu, glavnom gradu Švedske, podelila je novinarka portala Nova.rs.
Njen tekst prenosimo u celosti.
Nedelju dana pred odmor ishitreno sam kupila avionsku kartu do Stokholma, iako nikada nisam previše maštala o turističkom odlasku u Švedsku. Znala sam da je u skandinavskim zemljama visok standard i da su cene malo veće, ali kad sam otišla „gore“ shvatila sam da moj novčanik ipak nije bio spreman za to.
Iako sam odsedala kod jedne devojke, koja me je ugostila preko „kauč surfinga“, pa sam samim tim nisam morala da plaćam smeštaj, moji dnevni troškovi su bili izrazito visoki.
Autobuska karta od aerodroma do centra me je izašla skoro kao avionska (letela sam „Rajan erom“ od Banja Luke do Stokholma za 16 evra) i to je bila najjeftinija moguća opcija.
Odmah po dolasku želela sam da iskusim poznati švedski ritual pod nazivom „fika“, koji zapravo predstavlja ispijanje kafe i jedenje njihovog tradicionalnog peciva, što me je koštalo oko 12 evra.
Stekla sam utisak da Šveđani dosta cene odmor i slobodno vreme kao i da se trude da žive polako i rasterećeno, bez stresa i žurbe.
Bitno je napomenuti da se svuda plaća karticom – samo pojedini marketi primaju keš. Mladi ljudi koje sam upoznala su mi priznali kako oni ni ne znaju kako im izgledaju novčanice jer ih nikada nisu ni koristili.
Zbog toga u Stokholmu nema beskućnika, svi su otišli u druge delove zemlje gde i dalje nije toliko zastupljen „cashless“ sistem.
Želela sam da obiđem što više kulturnih znamenitosti i atrakcija za tri dana ali sam nažalost od pojedinih odustala kada sam videla koliko koštaju.
Karte za muzeje se kreću uglavnom od 15 do 30 evra, a turistički obilazak arhipelaga u trajanju od tri, četiri sata je minimum 50 evra (hrana i piće nisu uključeni u tu cenu).
Neizostavan i meni omiljeni deo svakog putovanja je isprobavanje nacionalne hrane države u koju odlazim. Samim tim, morala sam da probam čuvene švedske ćufte i to zadovoljstvo me je koštalo 19 evra, plus čaša vina koja je bila oko 8 evra.
Dakle, nemoguće je ručati u restoranu za ispod 30, 40 evra po osobi.
Primetila sam da Stokholm zaista ima široku ponudu restorana u kojima se služi meksička, azijska ili italijanska hrana ali su i tu cene dosta visoke.
Čak su i obroci u popularnim lancima brze hrane, poput „Burger kinga“ oko 7 evra, što uključuje najobičniji hamburger, mali pomfrit i malo piće.
Noćni život nije toliko popularan u Švedskoj – uvidela sam da oni više vole kućna okupljanja uz večeru i po koju flašu vina.
To me nije začudilo s obzirom da sam kartu za žurku u malom lokalnom klubu platila 25, a pivo oko 10 evra, a na događaju su bili uglavnom turisti iz drugih zemalja.
Kada je u pitanju alkohol, njega je moguće kupiti u specijalnim državnim prodavnicama „Systembolaget“, koje radnim danima rade do 20h, subotom do 15h a nedeljom i praznicima nisu otvorene.
Za mene je to bilo poprilično nezamislivo jer je Srbima vikend rezervisan za pijančenje. Iako je izbor pića u tim radnjama ogroman, flaša bilo koje žestine košta najmanje 30 evra, a flaša dobrog vina je oko 20.
Na putovanjima nikada ne idem u šoping ali primetila sam da su cene odeće, obuće i gedžeta skoro iste kao kod nas. Nisam se usudila da kupujem suvenire nakon što sam videla da najobičniji magnet za frižider košta 7 evra.
Stokholm je divan grad koji ima dosta toga da ponudi ali za nekoga ko dolazi iz Srbije, trodnevno putovanje može koštati kao prosečno srpsko letovanje.
To je takođe jedan od glavnih razloga zbog čega skandinavske zemlje nisu toliko popularne u našim turističkim agencijama.
Ja ne verujem da ću se uskoro vraćati u Švedsku – jednostavno ne želim da provedem put kalkulišući da li imam dovoljno novca za najosnovnije stvari i plašeći se da pogledam u svoj bankovni račun.
Dodaj komentar