Dok je bio živ, svi koji su ga poznavali i sa kojima je sarađivao znali su ga kao Bastera Merifilda. Tek nakon što se upokojio, saznalo se da mu je pravo ime zapravo Hari i da je on tu „sporednu“ informaciju čitavog života skrivao od javnosti. „Za vreme rata“ nije bio u mornarici, služio je kao instruktor za ratovanje u džingli.
Bster, tj. Hari, 40 godina je radio na dosadnom poslu bankarskoh službenika, a onda je rešio da sledi svoje snove, koji su ga vodili ka pozorišnim daskama.
Fanovi legendarnih „Mućki“ koji misle da znaju sve o seriji, verovatno će se iznenaditi kada čuju da se ipak zna tačan datum rođenja Alberta Gledstona Trotera – 19. novembar 1920. godine. U jednoj od epizoda saznali smo i da se rodio i odrastao blizu dokova na Tobako Roudu, kao i da je ima dva brata – Edvarda i Džeka.
Edvarda smo upoznali kao „Deku“, čiji je lik sve do smove smrti tumačio Lenard Pirs. Umesto njega, braći Troter pridužio se ALbert.
Albert je 1937. pristupio redovima Kraljevske mornarice i veći deo njegovih priča vrti se oko tog doba, „za vreme rata“, ili, kako kaže jednom prilikom da bi izbegao Delovo upozorenje, „tokom sukoba sa Nemačkom 1939—1945“. Odlikovan je sedam puta, a potopljen bezbroj, čak dvaput tokom mirnodopskog perioda. Prošao je kroz padobransku obuku, a nakon rata pristupio Trgovačkoj mornarici.
Nikada nije naučio da pliva.
Sa Edvardom se posvađao znog devojke Ade, u koju su obojica bili zaljubljeni. Potukli su se i nikada više nisu razgovarali. Albert ju je oženio, i premda se nikada nisu razveli, razišli su se i živeli rastavljeno od kraja šezdesetih. Nisu imali dece. Kasnije se ponovo sreo sa svojom starom ljubavi Elsi Partridž, sa kojom je, nakon što su se Troteri obogatili, živeo do smrti. U decenijama pre nego što će stići u pekamsko naselje „Nelson Mandela“, vucarao se po kućama rodbine koja ga je neprestano napuštala, i tek su ga dva naša omiljena brata prihvatila kao rođenoga.
No, ko je glumac koji stoji iza tog legendarnog, bradatog i dobroćudnog lika?
Hari „Baster“ Merifild je rođen osam dana nakon Alberta, 27. novembra 1920. godine u južnom londonskom kraju Batersi. Poticao je iz radničke porodice. Imao je sestru Irenu koja je umrla kada joj je bilo svega osam godina, a nadimak „Baster“ mu je dala baka zato što je po rođenju težio devet funti, to jest oko četiri kilograma.
Koristio ga je kao ime do kraja života, dok ono pravo niko nije znao jer nikome nije hteo da ga otkrije, i tek se nakon njegove smrti saznalo kako se zapravo zvao. I zaista: u svim epizodama uvek ćete videti da piše samo „Baster Merifild“.
Silno je polagao na fizičku spremu i svakodnevno je vežbao, a za razliku od Alberta koji je pušio na lulu i sa slašću pio rum — bio je ubeđeni nepušač. Verovatno je taj sportski način života dolazio od njegovog bavljenja boksom u mladosti, kada je bio prava zvezda: 1936. postao je britanski srednjoškolski šampion, a 1945. i šampion armijske Južne komande.
Takođe je voleo fudbal, kojim se bavio amaterski. Mnogima će osmeh ukrasiti lice kada čuju da je Baster navijao za Milvol i da je redovno posećivao mečeve na Denu.
Pre nego što je postao profesionalni glumac, glumom se bavio amaterski, a takođe i pozorišnom režijom. Njegove produkcije su dobijale nagrade za najbolju predstavu na Vokinškom dramskom festivalu u tri navrata, i to 1966. za „Zabavljača“ Džona Ozborna, 1968. za „Svet — moje platno“ Rut Dikson, i 1969. za „Pogled s mora “ Artura Milera. Za prvu i potonju, u kojima je i glumio, dobijao je nagrade za najbolju ulogu.
Skoro četrdeset godina — osim tokom Drugog svetskog rata koji je proveo u kopnenoj armiji kao instruktor za ratovanje u džungli — radio je za Vestminstersku banku, danas Nacionalnu vestminstersku banku, jednu od najvećih na Ostrvu. Stabilno se penjao uz korporativnu lestvicu i karijeru 1978. godine završio kao direktor. Bio je mlad za penziju, imajući 57 godina, ali je bio odlučan da sledi svoje srce. A srce je bilo na pozorišnim daskama. Zapravo, glumu je on zavoleo još tokom rata, ali je morao da se vrati „kancu“ jer je sa suprugom čekao ćerku i trebao mu je stabilan izvor prihoda.
Ubedio je jedno pozorište da ga primi i počeo da profesionalno glumi. Sreća ga pogledala, i nakon što je dobio nekoliko sitnih uloga na televiziji početkom osamdesetih, marta 1984. godine pojavio se u dve epizode serije „Pokrov za slavuja“, snimljene po detektivskom romanu spisateljice P. D. Džejms, u kojoj je glumio i Lenard Pirs — Deka. Pirs je preminuo decembra meseca, a januara 1985. godine Baster je primio iznenadni poziv od Džona Salivena da se priključi Troterima kao novi treći lik, kao nova „starina“.
Inače aktivan dobrotvorni radnik, izdao je autobiografiju 1996. godine pod naslovom „Za vreme rata i drugi susreti“. Decembra naredne godine pao je na bini dok je išao da umesto Dejvida Džejsona, odnosno Del Boja, primi nagradu za najboljeg televizijskog komediografskog glumca; zaradio je posekotinu na čelu, ali je nagradu svejedno primio.
Preminuo je 23. juna 1999. godine od tumora na mozgu. Trinaest godina kasnije umrla mu je i supruga Iris, koja je sahranjena pored njega u dorsetskom gradiću Vervudu. Iza njih je ostala ćerka Karen i dvoje unučadi.
Izvor: Telegraf
Dodaj komentar